Kako je Srbija prihvatila telefon: Halo, ovde kralj!
Od prvog telefonskog razgovora i bezuspešnih pokušaja Pante Mihajlovića da za ovo čudo neviđeno, kako ga je nazvao prvi korisnik, ministar vojni Teša Nikolić, do početaka javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji, proteklo je više od jedne decenije.
Dimitrije C. Đorđević, jedan od prvih telegrafista, zabeležio je da je za vreme srpsko-bugarskog rata, u toku primirja, januara 1886, bila uspostavljena telefonska veza između Beograda i Niša. Vrhovna komanda nije bila zadovoljna brzinom otpremanja depeša, pa je dala naređenje Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da za 18 sati uspostavi telefonsku vezu između ovih gradova. Upotrebljene su stare telegrafske žice, ali su one stvarale velike smetnje u vezi.
Telefonske aparate i materijal u Nišu su doneli Dragomir Brzak, sekretar Poštansko-telegrafskog odeljenja, i mehaničar Gustav Haber. Povezivanje Beograda sa Nišom preko slušalice očekivalo se sa ogromnim nestrpljenjem. Na jednoj strani aparata, u Nišu, bio je kralj Milan Obrenović, a na drugoj, u prestonici, Milutin Garašanin, ministar inostranih dela. Jedva su se čuli. Pošto je upozoren da govori glasnije, Garašanin je odgovorio: "Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona!" Tako je propao prvi pokušaj da se uspostavi pouzdana međugradska veza.
Dve godine kasnije, na predlog načelnika Poštansko-telegrafskog odeljenja Ž. Anđelića, odobreno je da se Odeljenje poštansko-telegrafsko veže telefonom sa Ministarstvom narodne privrede, centralom i staničnom poštom, Telegrafom i ekonomijom poštanskom.
Odobren je iznos od 1.300 dinara za nabavku šest mikrotelefona po 140 dinara, pet sistema po 70, šest gromobrana po 50 i 20 elemenata Leklanšeovih po 34 dinara. Za nadnice i nepredviđene troškove odobreno je još 300 dinara. Oprema je kupljena kod firme "Tajrih i Leopold" u Beču, a ceo posao odobrio je ministar narodne privrede, 26. jula 1888.
Devet godina je potrajala nabavka materijala i aparata, kao i donošenje zakonskih akata. Konačno, maja 1889. proradila je prva centrala u Beogradu. Postavljena je na prvom spratu Zadužbine Ilije Kolarca, u kojoj su se tada nalazili Glavna gradska pošta i Glavni telegraf, i imala je mesta za 50 brojeva.
Putem štampe obavešteno je "građanstvo naše prestonice da se za njegovu privatnu upotrebu pruža mogućnost korišćenja telefonskim saobraćajnim sredstvom, tom kulturnom tekovinom novijeg doba, koju imaju svi gradovi u Evropi". Načelnik PTT odeljenja Stevan Popović održao je čak i konferenciju za novinare. Onog prvog entuzijaste Pante Mihailovića, koji je pokušao da uvede telefon u Srbiju, niko se nije setio.
Iako su svečanom predstavljanju blagodeti telefonije prisustvovali i skoro svi srpski bankari, većina privrednika i mnoštvo trgovaca, na poziv za pretplatu odazvalo se malo građana. Prvi je probio led novinar Ljuba Bojović, osnivač "Večernjih novosti", koje su se smatrale glasilom liberala.
On je imao čast da njegov broj telefona bude 1. Prvi korisnici dobijali su dva aparata: jedan za govor, drugi za slušanje. Kad se došlo do broja 13, stalo se, jer ga niko nije hteo. Jedan poznati beogradski advokat čak je poručio po svom kuriru ne samo da neće trinaesticu, nego ni brojke koje u zbiru daju baksuzni broj. Na kraju je broj 13 prihvatio Ljuba Srećković u ime Beogradske klanice.
Poštansko-telegrafsko-telefonskoj upravi nije preostalo ništa drugo nego da preduzme što veću agitaciju, što je u to doba podrazumevalo da se ide i od vrata do vrata. Činovnici su krenuli od trgovaca u glavnoj beogradskoj "štrafti" Knez Mihailovoj ulici ne bi li ih ubedili u značaj Belovog pronalaska.
Ali, ni to nije bilo od naročite koristi. Godinu 1899. Glavna telefonska stanica u Beogradu završila je sa svega 28 pretplatnika. U daljem razvoju, do 1903, uspostavljene su telefonske linije od 876 km i 608 pretplatnika. Telefoni su uvedeni u 24 mesta, a već 1905. Srbija je imala 1203 pretplatnika.
Cela plata za aparat
Godišnja pretplata za sve telefone postavljene u hotelima, kafanama, kupatilima, pozorištima, i svim zgradama koje služe za javne skupove i zabave, iznosila je 250 dinara, a za sve ostale 125 dinara godišnje. Pet minuta razgovora u javnim govornicama naplaćivao se u radnom vremenu pola dinara, a posle toga dvostruko. Telefonski aparat je koštao 120 dinara, što je bila i mesečna plata telefonske službenice.
