Lažna otmica
Zamrzeše se poznati Prištinci, Zamfir Kijametovići i Kosta Gapić, posle teških reči koje su između njih pale, a Maksim, sin Koste kujundžije, nije mogao da pusti Zonu gazda Zamfirovu drugome. I, smisli da je otme - ako je osramoti pred čaršijom, biće samo njegova. U to vreme su osioni Turci imali običaj da otmu Srpkinje koje bi im se dopale.
Ako bi porodica za to saznala, preko noći bi bežala u Srbiju. Maksim je ostvario nameru, ali kako: nije stvarno oteo svoju dragu, nego je svog druga Zaku Cincarina prerušio u devojku i stavio mu zar preko lica. Pod okriljem mraka, protrčao je kroz Divan Jol sokak držeći druga u zagrljaju i vičući iz sveg glasa: "Ugrabih Zonu čorbadži Zamfirovu!" Baš kako je želeo, glas puče Prištinom.
Zonin brat Serafim prvi je čuo novost u čaršiji i, pošto je proverio da mu se sestra nije ni mrdnula iz avlije, sve mu bi jasno. Dograbio oružje da se osveti, ali je zbog uzaludne pucnjave po sokacima samo zaradio batine od turskih pandura. Mržnja između Zoninih Kijametovića i Maksimovih Gapića je dostigla vrhunac. Prosci navalili na hadži-Zamfirova vrata, a Zona ni da čuje. Na kraju je njen otac ispunio obećanje u besu dato: udao ju je za Aleksu, lepog, a siromašnog mladića iz kuće Grbića.
Kad je Sremac čuo priču od Nušića i zamolio ga za dozvolu da napiše roman, veliki komediograf je pristao, ali da se ne pominje Priština, jer je u kući Kijametovića "popio mnogo dobrih kafa". Sremac mu je na to odgovorio: "Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati." Kod Sremca je ljubav Zone i Maneta pobedila, živeli su dugo i srećno. A prava Zona, koja je u međuvremenu ostala udovica, doselila se sa decom u Beograd 1943, i tu doživela lepu starost.
Neugašena vatra
Zona Kijametović je sa Aleksom Grbićem izrodila sedmoro dece, ali nikada nije zaboravila svoju prvu vatru, neugašenu. Njen nesuđeni Maksim kujundžija oženio se Cincarkom Tatom. Nije dugo poživeo, kao ni hadži-Zamfir, koji je porodicu posle bruke preselio u Prokuplje.
