Zaboravljeno nasleđe: Knez Miloš ga poslao u Beč
Prvi srpski litograf Anastas Jovanović otkrio je kako je tekla njegova karijera koja će mu doneti zvanje oca srpske fotografije:
"Godine 1831. otvori se u Beogradu tipografija koju Cvetko Rajević i Avram Petronijević behu doneli iz Rusije. Ona se sastojala iz dve gvozdene ručne prese srednje veličine i mnogih slova. Osoblje, direktor Berman i faktori Okenfus i Šrepl dovedeni iz Germanije, a Hamer za slovolivca iz Beča."
Upravo te godine Anastasu su umrli otac i ujak, i on je počeo da se brine za celu porodicu - majku, mlađeg brata i sestru. U ovoj štampariji zaposlio ga je Aleksa Simić, posrednik između kneza Miloša Obrenovića i beogradskog paše, a pobratim Anastasovog pokojnog ujaka.
Čibukom o leđa
Već u 21. godini Anastas je dobio priliku da ode u prestonicu Austrije. Majka ga je odgovarala od puta "da dete ne propadne u velikom svetu". Sin je nije poslušao. Oprostio se od porodice, kneginje Ljubice Obrenović, koju je od ranije poznavao, a koja ga je odgovarala od duvana i kad ga je jedanput zatekla sa čibukom, rekla je njegovoj majci: "Seja Maro, uzmi taj čibuk pa o njegova leđa." Majka je kneginjinu zapovest izvršila s najvećim zadovoljstvom. Knjeginja je na oproštaju sa njim kazala reči koje može razumeti samo onaj koji dobro zna Miloševe ljubavne avanture: "Da ti nije majčino mleko prosto, ako se ne čuvaš devojaka". Anastas, koji je izgleda umeo sa ljudima iz vlasti, oprostio se sa oba Miloševa sina Milanom i Mihailom. Znali su se i ranije jer im je radio pečate.
Anastas se u štampariji istakao radom "od jutra do sutra". Plata je bila prvo trećinu dukata, a posle tri meseca upravitelj štamparije, profesor Todor Isailović povisio mu je platu na ceo dukat. Štedljivi Anastas je mislio da zarađuje previše, ali je ipak rešio da se odseli od kući i nađe sebi stan. Štamparija je 1834. godine preseljena u Kragujevac, a sa njom i mladi štampar. Pošto je bio talentovan crtač, počeo je da radi pečate, prvo za sebe i drugove, zatim i zvanične. Bio je tako darovit da je uradio jednu skupu sablju koju je knez Miloš poklonio baronu Herderu, koji je po Srbiji ispitivao rudno blago. Zarađujući na više strana, Anastas je kupio i kuću u Beogradu, malu, ali evropski nameštenu, koja je imala "žute ofarbane krevete, stolice i astal". Ovo je važan podatak ako se zna da je Miloš, prebogati gospodar Srbije, evropski nameštaj kupio tek 1835. godine. Anastas je kao dobar domaćin kupio i kravu. Uopšte, bio je čovek kome su i zarada i štednja išle od ruke.
Štamparija se vratila u Beograd i tek tada je Anastas uspeo da skrene na sebe pažnju kneza Miloša. Srbi su učili iz ruskih bukvara sve dok njegov saradnik i novinar Dimitrije Davidović nije 1838. napisao srpski bukvar, koji je Miloš je naredio da se štampa u 40.000 primeraka za 14 dana. Pored toga, naredio je da se štampa posebnim kurzivnim slovima, kakvih u štampariji nije bilo. Bečki majstori tražili su za ovaj posao dva meseca. Anastas je snagom svoje mladosti i talenta prihvatio da završi tako težak posao u kratko vreme.
"Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo 'h', jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati svi moji šefovi počeše vikati 'Bravo, bravo!' Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio reši da me pošlje na dalje nauke u Beč.
