U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (8): Srbi razoružali i srpskog generala
Nigde Glavnog štaba
Mi smo tražili gde je Glavni štab, dobili smo informaciju da se nalazi u Titovoj vili u Petrovcu. Posle dužeg vremena po gradu našli smo jednu stariju zgradu, tj. Titovu vilu iz Drugog svetskog rata, gde je bio smešten neki sanitet. Vilu nam je pokazao neki oštroumni starac, a na moju primedbu kako su Krajišnici iz Krajine vrlo snalažljivi, pitao me zašto to mislim, rekao sam da su se već rasporedili po kućama po celom Petrovcu. Odgovorio mi je: - Da budeš ti meni živ i zdrav, to su se Petrovčani spakovali da beže. Uzdahnuo sam i bilo mi je jasno da naš Glavni štab nije u Petrovcu. Prošlo je dva časa sedmog avgusta.
Našli su vojnu cisternu Vojske Republike Srpske koja deli gorivo. Otišli smo tamo, vozač je napunio vozilo gorivom i uzeo 50 maraka. Burno sam reagovao na to, ali mi je Travica objasnio:
- Ovde hleb daju za 10 maraka, a kamoli gorivo. Dobro smo prošli.
Domanović življi nego ikada
Pored mene je stajao omaleni starac, učene spoljašnosti, koji me zapita:
- Sine, šta se ovo dešava? - Znate, u srpskoj književnosti ima jedan književnik koji se zove Radoje Domanović, on je napisao priču koja se zove "Vođa". To je bio vođa koji je odveo srpski narod u provaliju i tek tada su primetili da je vođa slep. Radoje Domanović, srpski satiričar, koji je napisao satiru "Vođa", gde je opisao jednog velikog Srbina kao vođu, što je sa svojim Srbima izdelio srpstvo na više delova, pa je onda gubio deo po deo svoga srpstva.
- Eh, shvatio sam, shvatio sam - reče starac - a je li taj književnik živ? - Živ je... I te kako živ. Starac je otišao u svoje vozilo.
Na rampi u Prijedoru su nam oduzeli oružje, naime, mojim saputnicima su uzeli automatske puške. Uzeli su i SAR-ovku generala Bjelanovića. Dremao sam dok je ovo razoružavanje trajalo. Ovi mladići su se bunili, nije vredelo, nisam želeo da se mešam. Predali su oružje, seli u kola i krenuli smo dalje. I dok su oni gunđali, ja sam se prisećao reči jednog bistrog borca iz jurišne brigade (što nije formirana zbog opstrukcije državnog i vojnog vrha Krajine) koje je izgovorio meni kao inicijatoru, projektantu i komandantu te operativne jedinice: "Pukovniče, četrdeset prve godine ušli smo u rat s vilama i motikama, a izašli iz njega s tenkovima i avionima, a '91. smo u rat ušli s tenkovima i avionima, a iz njega ćemo izaći s vilama i motikama."
Taj izlazak 1995. godine i to razoružavanje potvrdilo je kazivanje tog vidovitog vojnika koji je to izrekao u maju '93. godine. Nizali su mi se događaji od '91. godine, kada smo bili najjači, pa '92. godine, kada se vojska povlači iz svoje kolevke, narod se organizuje u miliciju, te vojska s nekim drugim tradicijama i oznakama, pa sve gore i gore, i evo do čega dogurasmo, da Srbi razoružavaju Srbe. Od drugarstva do gospodstva idemo natraške... i evo gde smo... i kuda ćemo s gospodstvom stići i svoju sudbinu dogurati. Eh, Kadijeviću, znam da si možda kriv za nešto, ali ko je sad ovo proizveo.
U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama:
1. Krajina pada, vođa u Beogradu
2. JNA proglasili "izdajnicima"
4. Povlačenje sa svih frontova
5. Miloševića preklinjali za pomoć
Kraj Krajine
Osećao sam da je to kraj Krajine kao entiteta i početak razbijanja Srba uopšte. Ovde ima i mladih koji su rasli sa oružjem, ali na frontu su uglavnom bili starci sa žuljevima na dlanovima kao lešnik i orah, koji su i hranili i branili Krajinu, poštujući svečanu obavezu koju su nekada dali. Nisu mogli da se suprotstave organizovanoj hrvatskoj vojsci, jer nisu ni uspeli da vaspitaju i ubede mlade kako je ognjište svetinja i kako mora da se brani. Posmatrao sam naše jadne Krajišnike, nepobeđene od hrvatske vojske, a izdate, razoružane i moralno poražene od Srba, kako u selu Kozarac traže ostatke od razrušenih kuća ne bi li spasli svoj život i život svoje porodice. Prilazimo Banjaluci i na ulasku svraćamo u kuću Kanazira, tasta mog vozača Dragana iz Donjih Biljana. Ispred kuće, na dvorištu, nalazio se sto s puno stolica i dve velike klupe, seli smo da se odmorimo, a iz kuće su počeli da izlaze ukućani koji su me prenuli iz ruševina mog unutrašnjeg života.
"Birane" izbeglice u Banjaluci
U Banjaluci, dobro organizovan doček javnosti, zvaničnika, televizije, novinara, koji su obavljali svoj profesionalizam s biranim izbeglicama, ali i veoma velika spontanost i ljubav velikog broja običnih ljudi primećivala se na svakom koraku. Organizovane su linije snabdevanja hranom, vodom, gorivom, uz glavne tranzitne ulice, ekipe prve pomoći, sanitetska prihvatilišta za bolesne. Sve se obavljalo veoma brzo, da se glavnina kolone razoružanog roblja ne zadržava. Odvajao se, rekao bih, neznatan broj u pokušaju da nađe utočište kod nekoga ko mu se raduje ili ne raduje. I sami Banjalučani su bili spremni da uđu u kolonu "spasa", uplašeni proturenim dezinformacijama o mogućem padu Banjaluke pod udarom vojske muslimansko-hrvatske koalicije i naklapanja o trgovini Franje i Slobodana s tim gradom. Sve je možda i namerno proturano da se što manji broj ovog roblja zadrži, kao što su proturane i priče u koloni da će Dubrovnik i južniji deo primorja pripasti Srbima i da im se smeši sudbina da se tamo nastane. U gradu, dalje od tranzitnih komunikacija, sve je bilo mirno, kao da se ništa nije ni desilo, puni kafići, trgovine, trgovi i ulice u kojima su se pojavljivali usamljeni zalutali Krajišnici na svojim traktorima. Nezapaženi, neshvaćeni i neprihvaćeni u interesovanjima građana i banjalučke gospode.