Kome i kad treba podizati znamenje (1): Spomenici srpskog razdora
Živ je Sloba, umro nije, uzvikuju poštovaoci lika i dela Slobodana Miloševića, najkontroverznijeg srpskog predsednika u poslednje tri dekada nacionalne istorije. Dok ga jedni proklinju, drugi se u njega kunu. Dok je za jedne ratni zločinac, za druge je istorijska ličnost čiju će državničku vrednost potvrditi arhive, kada se jednom otvore, i strani sabesednici, kada konačno otvore dušu. Dok taj momenat ne dođe, Milutin Mrkonjić, uz podršku svog stranačkog lidera Ivice Dačića, predlaže da se preminulom osnivaču SPS-a podigne spomenik!
- Zatražiću to na njegovom grobu, za njegov rođendan, 20. avgusta - izjavio je Mrkonjić, jedan od retkih koji Miloševića nikada nije napustio, pa ni kada je bivši predsednik završio u haškom zatvoru kao jedini šef države kojeg je međunarodnom sudu izručila sopstvena država.
- Stavljanjem jednakosti između spomenika Đinđiću i Miloševiću vlast pokušava da izjednači Srbiju pre i posle 5. oktobra, legitimizujući sve zlo devedesetih godina koje već vidimo u praksi - reagovao je bivši predsednik države i DS Boris Tadić.
Dačić mu na to otpisuje podsećanjem da je predlažući istorijsko pomirenje demokrata i socijalista 2008. Tadić doslovce rekao da su "DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka nisu među njima (Đinđić i Milošević) i da obe stranke imaju svoj bol".
Šta na ovaj okršaj oko političkog nasleđa, simbolično ovekovečenog spomenicima, kaže današnja najveća politička partija?
Osnivač Srpske napredne stranke i aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaže da je povodom inicijative da se Miloševiću podigne spomenik podeljen, baš kao i ostatak Srbije.
- Podržavao sam njegovu borbu i osuđivao ga kad se povlačio bez razloga. Spomenik ne sme da deli Srbiju, već da je ujedinjuje. Oni koji skrnave sve po Srbiji ne bi ostavili na miru ni spomenik Miloševiću - skeptičan je Nikolić.
Ali, kako sam priznaje, njega niko ništa nije pitao. Na drugoj strani, onaj koji se za sve pita - Aleksandar Vučić - ne želi da se izjašnjava. Vajka se da kao premijer "vodi računa o budućnosti Srbije" i da neće da raspreda o zaslugama iz prošlosti.
Da li je baš tako?
Otkrivanjem spomenika velikom piscu Borislavu Pekiću marta ove godine, Vučić je političke obrte doveo do apsurda, da je prvi predsednik DS Dragoljub Mićunović jetko prokomentarisao: "Dođe mi da ne umrem kad pomislim ko mi sve može podići spomenik ako mu padne na pamet."
- Pekić nije bio potpredsednik Radikalne stranke, bio je moj potpredsednik, a spomenik mu otvara naslednik radikalskog nasleđa. To je skandalozno - podsetio je vremešni Mićunović.
Pekićeva udovica, međutim, oštro je odgovorila na optužbe da je pristajanjem da sa Vučićem otkrije spomenik legitimizovala u demokratu čoveka koji je kao Šešeljev radikal predstavljao suštu suprotnost njenom suprugu, inače jednom od osnivača DS.
Ljiljana Pekić im je uzvratila da su demokrate bile na vlasti dovoljno dugo i da su imali vremena da se piscu na ovaj način oduže.
Još se čestito demokrate nisu ni opasuljile od ovog udarca, a već je stigla odluka da se Zoranu Đinđiću podigne spomenik na Studentskom trgu! Kad su Đinđićevi sledbenici očekivali da će njegova udovica reći odlučno "ne", usledio je novi šok.
Revolucionar u Finansijskom parku
Na stogodišnjicu Prvog svetskog rata, najpoznatiji mučenički lik srpske istorije 20. veka Gavrilo Princip dobio je u Beogradu svoju statuu, dar Republike Srpske. Onima kojima atentator na austrougarskog prestolonaslednika ni po čemu nije sporan i koji će ga rado, kao simbol otpora ugnjetačima i manipulativnom kapitalu, nositi na majici umesto Če Gevare, zasmetalo je to što je spomenik buntovnom Mladobosancu završio u - Finansijskom parku!
- Spomenik će predstavljati utemeljenje kontinuiteta demokratske Srbije - izjavila je Ružica Đinđić, dok se ona druga Srbija krstila i levom i desnom, što će oni koji su Đinđićev bulevar prelepljivali imenom Ratka Mladića ili najavljivali, poput Tomislava Nikolića, da će da se isele ukoliko ulica dobije naziv po ubijenom premijeru, sada svečano da mu podižu spomenik!
Ko ima pravo na spomenik u javnom prostoru, tom najočitijem vidu odavanja počasti jednoj ličnosti? Oko velikih imena iz kulture, umetnosti i nauke nema mnogo polemika, ali kako sa političarima, pa još savremenicima, čija zaostavština nije prošla test vremena? Da li je vreme jedini pravi sudija ili su to članovi komisija koje po kriterijumima nekih pravilnika, po sopstvenom ideološkom i estetkom porivu, ali i političkom ćaru, odlučuju kome će i gde "zahvalan narod" podići spomenik?
Da li treba uopšte reći da raspolućeno srpsko društvo, koje nije raskrstilo još ni sa Karađorđevićima i Obrenovićima, a kamoli sa partizanima i četnicima, ostaje duboko podeljeno i po ovom pitanju i da je tri godine od smrti, koliko treba najmanje da prođe da bi se uzeo u razmatranje, suviše malo vremena za istorijsku potvrdu lika i dela jednog političara. Gotovo da bi se moglo reći, toliko kratko, kao da mu se spomenik podiže za života.
"Jedan u dva"
Kada te sunarodnici zaborave, onda te nema, ali kada te se sete - onda ti spomenike "seju" na svakom ćošku koji bi mogao da ima veze s tobom, po sistemu "jedan u dva". Tako je bilo u slučaju Borislava Pekića, pa je u kratkom vremenskom razdoblju, u rasponu od stotinak metara, pisac dobio dva spomen-obeležja! Prvo bistu u dvorištu Treće beogradske gimnazije, koju je Pekić pohađao, a onda na Cvetnom trgu, bronzanu skuplturu u natprirodnoj veličini, inače natprosečno visokog pisca, čak i za nekog poreklom iz Crne Gore. To multicliplikovanje priređeno je i Nikoli Tesli, pa je pored spomenika ispred Elektrotehničkog fakulteta i na beogradskom aerodromu koji nosi njegovo ime, dobio i bistu između Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke Srbije.
