Urušavanje duha starog Beograda (3): Korica hleba iz džepa Miloša Crnjanskog
To što umiru stare kafane, nije samo šlagerski štos, nego je to tuga zbog nestanka jedne od bitnih društvenih institucija, kaže nam nadahnuto Draško Ređep, poznati književni i likovni kritičar i pisac.
Prisećanje u jednom dahu je razumljivo - na njegovom smo terenu - razdragani nad kafanskim stolnjacima kraj kojih je toliko puta Draško Ređep osvanuo u društvu velikana umetničkog, kulturnog i sportskog stvaralaštva. Od Crnjanskog do Džajića.
Kad Mika Antić dodeljuje ordene
- Kada sam punio 50 godina, Jeja (supruga Jelka, prim. aut.) je za goste postavila švedski sto, tačno 50 ljudi. Dolazi Mika i kaže: "Vidi, Jeja kao šef sale!" Ženi sam tad rekao da je to kao da je dobila orden. To, kada ti Mika kaže da si šef sale.
- Varoš bez starih kultnih kafana, književnost bez neprevodivih tekstova i pozorišta bez foajea, zapravo ne odgovaraju svojoj pravoj svrsi.
Prava kafana je dogovor drugih. Nismo mi nikome potrebni nego su drugi nama neophodni. Zaista mislim ono što je Dušan Matić govorio - čovek ne živi ni sa istinom ni sa lepotom već sa drugima, a drugi su KAFANA. U kafani nema monologa. Ko govori monologe ili se ne čuje ili leti napolje.
Zatim se prisetio neimenovanog novosadskog profesora.
- Dolazi kući i pita ženu šta danas ima za ručak. Ona kaže šta ima, a on će njoj da stavi to u frižider: "Idemo u Putnik". "Zašto?", pita žena.
"Idemo u Putnik da tamo ručamo, da prijatelji vide da smo dobro, a da neprijatelji vide da nam nisu ništa mogli". A kada se u Novom Sadu onoga vremena kaže Putnik, onda se mislilo na kafanu FK Novi Sad, tamo je odsedao Hugo Ruševljanin (legendarni fudbalski fanatik, prim. aut.), a u Vojvodini, nekadašnjoj Kraljici Mariji, sedeo je Vujadin Boškov. Dakle čovek uvek bira pored koga će sesti.
Dok uzima vazduh, koristimo priliku da priupitamo kom bircuzu bi dao prednost - beogradskom ili novosadskom?
Kod Mandova ne menjaju sto
- Jedna od čuvenih sremačkih kafana zvala se Kod Mandova, to je na izlazu iz sela Dobrinci, gde je rođen Jovan Subotić. Tamo pet Sremaca sedi za pet stolova i napuklim glasom od kiselog vina i pod šeširima dobacuju svako sa svog stola. Tako divane, ali ne menjaju sto.
- Oboma - diplomatski odgovara. A zašto i ne bi kada je svuda dobrodošlo i prepoznatljivo lice srpske boemštine u odumiranju. Ipak, pravi razliku.
- Razlika između beogradskih i novosadskih kafana je u tome što u novosadskim, a i u kafanama ukupnog srpskog severa, čovek nikada ne menja sto i uglavnom se ne razgovara o politici. Znate li zašto? Zato što ovde nema šta da se deli.
Evociranje kafanskih uspomena ne može da prođe bez Đorđa Stanisavljeva, legendarnog novosadskog kafedžije koji je nadimak Bata Pežo dobio jer je kroz srpsku Atinu prvi zakotrljao francusku limuzinu.
- Daleke 1970. ja sam bio predsednik Zmajevih igara i dovedem ja tada najslavnijeg srpskog pesnika Milivoja Pavlovića kod Bate na ribu. Mija ozbiljan, ima naočare, ne liči na pesnike na koje sam ja navikao Batu da pesnici treba da liče - pijani na stolu, a sasvim pijani pod stolom. Kaže Bata njemu - a on je govorio "nežno" kao Vesna Radusinović, kao Milo Đukanović, kao Crnjanski: "Čitao sam ja vas". Mija zapanjen da jedan gostioničar čita njega: "Šta ste čitali?". "Antologiju". Mija hvata beleške: "Pa kakva je Atnologija"? "Antologija vam je kolektna, odviše kolektna" - kaže Bata.
Kakve su se tek anegdote mogle prepričavati o boemskom životu neuporedivog Mike Antića.
- I sada kada odem u kafanu na Telep, pevačice, već vremešne, vade sveske, onako umašćene, i kažu vidi šta mi je Mika posvetio. Vidi reči, jer pesma je samo onda kada ona to otpeva. A Mika je bio u toj meri lažov i prevarant i magičan i čaroban da je on jednu istu pesmu ispisivao svojim rukopisom svim tim ženama koje i dalje veruju da su baš njima posvećene.
A Crnjanski, to je neka druga priča, baš kao i njegova književnost. Veliki pisac samo što je primio Ninovu nagradu za "Roman u Londonu" i nakon večere u njegovu čast u Muzeju Politike, gde se svega njih nekoliko poslužilo hlebom, pisac, Ređepi i Jeja ispijaju kafu u Šumatovcu.
- Najednom Crnjanski iz levog džepa vadi koricu hleba, ali to nije hleb iz Muzeja Politike. Već onaj večiti hleb koji izgnanici, robijaši i regruti nose za svaki slučaj sa sobom.
