Obaveštajne igre bez granica (1): Lažni sjaj sveta špijuna
Špijuni su oduvek golicali maštu običnih ljudi, pa nije čudo što se javnost u Srbiji iz dana u dan bavila aferom vezanom za saradnike CIA i ruske agente, koji su odavali državne tajne ili planirali obaranje vlasti u Crnoj Gori. Bez obzira na to što još nije jasno šta je u svemu tome istina, odnosno koliko osoba iz MUP-a Srbije je osumnjičeno za odavanje tajni zapadnim obaveštajnim službama, niti da li su i koji Rusi proterani iz Srbije, jer su rukovodili akcijom u Crnoj Gori kada je navodno trebalo da bude uhapšen Milo Đukanović i oborena njegova vlada, poslednji špijunski rat podseća na epizode iz Hladnog rata, za koje su mnogi mislili da su odavno zaboravljene i prevaziđene.
U vreme kad gotovo nema više misterija, još traje borba za tajne. Špijunske igrice širom planete očigledno ne zaobilaze ni Srbiju, a u moru informacija i dezinformacija, teško da će se ikad saznati šta se zaista dešavalo u vreme izbora u Crnoj Gori i tokom posete Nikolaja Patruševa, predsednika Saveta bezbednosti Ruske federacije, jednog od najbližih saradnika Vladimira Putina.
Japan nema tajnu službu
Biti ozbiljna, ekonomski i politički moćna država ne znači imati i jaku obaveštajnu službu. Primer za to je Japan koji ima jedinicu koja se zove Naičo, odnosno Kabinet za obaveštajni rad i istraživanje. Ova jedinica ima svega 170 zaposlenih i uglavnom se bavi prevođenjem informacija iz takozvanih otvorenih izvora (novine, medijski izveštaji, televizijske emisije, blogovi, internet) iz sveta i analizom satelitskih snimaka. Sa tako malim brojem ljudi i ne bi mogli da rade ništa ozbiljno u inostranstvu. Japanska kontraobaveštajna služba - Obaveštajna agencija za javnu bezbednost ima 1.500 zaposlenih i deluje pri Ministarstvu pravde.
Špijunaža postoji koliko i svet, samo je menjala svoje oblike i načine prikupljanja informacija. Za razliku od filmova i knjiga, niti je toliko glamurozna, niti često presudna. Naime, donosioci odluka, političari malo ili nimalo ne veruju tajnim agentima. Razlog je vrlo jednostavan, najveći deo njihovih informacija je netačan. Obaveštajci prikupljaju sve moguće informacije, prosleđuju dalje analitici, pa u moru nebitnih, netačnih i često podmetnutih vesti nije lako otkriti istinu.
Međutim, obaveštajci su svakako potrebni svakoj državi, jer uprkos mnoštvu neistina, dobijaju i tačne informacije, koje se nažalost, često tek naknadno vrednuju i ispostavljaju kao pouzdane.
Špijunaža nije posao za slavu. O njihovim delima se retko kad sazna u javnosti. Oni koji se bave ovim zanatom čine to iz različitih motiva, žrtve su ucenjivanja, rade za novac ili iz čistih ideala. Koliko je to prljav posao, dobar je primer nedavno uhapšenog Čede Čolovića, koji je zbog svog učešća u ratu u Hrvatskoj pristao da za hrvatsku obaveštajnu službu špijunira bivše saborce sa ratišta, kako bi "izvukao svoju kožu".
Nije sve kao na filmu
Glamuroznost špijuna i obaveštajaca postoji samo na filmu i romanima. Da je Džejms Bond postojao u pravom životu, on bi verovatno preživeo samo prvih 15-20 minuta filma "Dr No", prvog u slavnom serijalu, pa u ostala 23 nastavka ove najpopularnije filmske franšize ne bismo imali prilike da uživamo.
