Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (8): Plaču kad dođu, plaču kad odu
Iz Rajske bašte u suzama se odlazi. Ali se ide u potrazi za srećom, ako se tako može nazvati, za slobodom, ako se ona ne potkrade, za boljim životom, ako srce nađe smiraj. Poslednjih godina Orahovac, jedini grad južno od Ibra, u kome žive Srbi, napuštaju mlade srpske porodice. Petočlane, šestočlane, četvoročlane, iseljavaju se zauvek. Kažu, probali su sve. Ali, teret kosovskog života, nemaštine, dana bez perspektive koji liče kao da je vreme stalo - ne mogu da podnesu.
Malo po malo, porodica Slobodanke Baljošević ostala je usamljena u ulici. Okolne kuće su ispraznile, sa prozora maknute zavese, navučeni kapci, a dvorišta toliko pusta da glas zvoni.
- Mi nesmo napustili, nesmo izašli nigde. Ovde smo od početka i bombu mi bacili.Sećam se, čitam molitvenu knjigu uveče, kad puče! Prašine puna kuća, kuku... Al' mi ne ostavljamo kuće svoje - priča 70-godišnjakinja rodom iz Zočišta.
Čekajući slobodu
Orahovčani su posebna fela. I kada su najtužniji, oni se vesele. Smehom i šalom razveju nesreću. Slobodanka je svaku svoju rečenicu završavala širokim osmehom.
- S kim da se popričamo. Nemamo, slabo. A ja, vesela uvek sam, a šećeraš. A kako drugačije tugu da oteraš - objašnjavala je, uvodeći goste u besprekornu čistu kuću.
Život je nije štedeo. Zato je na pitanje o budućnosti odgovorila tišinom. A onda je slegla ramenima, nežno spustila šake na krilo i jednostavno kazala - ne znam.
- Ne znam, mi se nadamo. Bog će nas spasi. A kad se setim, kako je lepo bilo! Svekrvu sam imala, svekra, deveri, svi smo živeli u zajednici, lepo smo se slagali. Puna kuća, deca... Eeee, sada vala pusto je mnogo! U Zočište sam išla stalno, tamo krenemo, kako je bila sloboda. A sada ne smeš. Nikako da dođe to oslobođenje. Nema ga.
Bez lekova nema sna
Baka Slobodanka od muža je nasledila penziju, ali joj taj novac nije dovoljan da pokrije troškove lečenja. Iako dobije recept, lekova u apotekama po povlašćenoj ceni nema ni u Orahovcu, ni u Kosovskoj Mitrovici, pa sve mora da kupuje. Od teškog života, priča, izgubila je san:
- Mnogo sam mojih mladi izgubila, bratanci, sestrići, devera, sestre... svi mladi. Noću krenem da razmišljam, i neće san, moram da popijem lek. A stalno visok šećer, a lekovi skupi. Na recept nema i sve moraš da platiš...
Pažljivo je izvukla porodične fotografije. Najteže joj, kaže, pada jer se iselila većina familije.
- Volela bih da mi dođu. Svi mi otišli moji, svi. Svi mi rastureni, samo mi što smo ostali sa decu. Aaaaa, srećni - nastavila je odmahujući glavom.
- Plaču kada dođu ovde, plaču kada odu. Vamo brinu za nas, tamo je isto teško. Drugo, naš narod je naviko ovde.
Baka Slobodanka ima jednu komšinicu Dobrilu da navrati na kafu, snajka Zorica jednu prijateljicu sa kojom može da se ispriča, a unuka Kristina, učenica orahovačke gimnazije, baku, mamu i brata Dimitrija da se sa njima igra.
U Albaniju po mlade
U Orahovcu i obližnoj Velikoj Hoči je malo devojaka za udaju. Tako u Hoči muškarci žene devojke iz Albanije.
- Prvo ovde nema devojaka da se žene. I to je jedan od razloga zašto muškarci iz Orahovca odlaze, da bi se oženili i stvorili porodice - kaže Sloven.
- Izađemo da šetamo nekada i to je to. Na groblje odemo za Zadušnice, ne smemo svaki dan - pričala je baka, prisećajući se još jednog tužnog dana.
U Orahovcu je takav običaj. I u najvećoj radosti i najvećoj žalosti. Kada je svadba, kada se peče rakija, ali i kada neko umre, na kući se širom otvore vrata. Da komšije znaju, saučešće da izjave rečenicom „vi zdravo", ukućani da odgovore „prijatelji i komšije".
- Kada je komšijka Ljuba umrla, Dobrila i ja, ušle, založile šporet. I nikoga gi nema da dođe. Samo nas dve. Tek tada sam shvatila - svi odoše.
Porođaj pod obezbeđenjem
Snajka Zorica ima 38 godina. Kristinu je rodila 24. jula 1999. godine u bolnici u donjem delu Orahovca. Seća se kao se porađala pod obezbeđenjem pripadnika Kfora, dok se u dvorištu bolnice pucalo. Mlada žena je više puta pokušala da nađe posao, ali bez uspeha.
Jednostavno, u Orahovcu ga nema. I to je glavni razlog zašto porodice sa decom odlaze.
- Posao je na prvom mestu. Završila sam gimnaziju, udala se. Mi zaista nismo razmišljali da idemo odavde. Ali naši vršnjaci idu u centralnu Srbiju. Šta znam, kažu idu za boljim životom, pa ko se kako snađe. Moji su recimo otišli 1999, otišli su u Smederevo i do danas se nisu snašli.
Sloven, Zoričin suprug prima minimalac. Baka je kroz šalu tresnula još jednu tešku istinu. Kaže, njen Dima imao je priliku da je vodi na more, a nije. Njeni unučići danas tu priliku ni nemaju.
- Životari se, u stvari. Vreme je za nas stalo. Prodaju se kuće, raseljavaju se, sve nas je manje i manje. Mi ćemo pokušati koliko možemo da opstanemo sa porodicom, ali za bolje, mnogo stvari treba da se promeni. Da otvori neka fabrika, zaposli omladina. Evo, komšija je pre neki dan otišao, petočlana porodica - objašnjavao je Sloven.
Oskrnavljeni grobovi
Pravoslavno groblje u Orahovcu je stalno na meti vandala. Meštani ističu da gotovo svaki put kada izađu na Zadušnice, a na koje uvek idu organizovani, nađu da je nešto polomljeno i oskrnavljeno.
- Na groblje kada sam bila, muževljev grob nisam mogla da nađem. Sve u travu. Spomenici svekra i svekrve su odmah pored, ali ne vidim gde su, sve polomljeno. Nema ništa. Pusto, žalosno - priča Slobodanka.
Orahovčani imaju puno problema koji se godinama ne rešavaju. Zato su ubeđeni da su mnogi zaboravili put do Rajske bašte. Pre svega oni sa najvišim funkcijama.
- Kad bi bilo, ja bih poručila svašta - kaže Slobodanka. - Da dođu, da vide ovaj narod što je ostao, što živi, da nam nešto, da smiri situaciju... Evo, sinoć se negde pucalo, sevaju rafali, a ja se plašim. Sve u strahu živiš! Vučića bih pozvala da dođe. Kaži mu da deca nemaju društvo, nek zaposli mlad narod. Nek dođe ako mu je žao. Nek dođu da ne odu svi. Da Sveti Stefan sa naši običaji da slavimo, i lazarice da pevamo.
