Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (6): Život pod ključem
Ovo je ubitačno. Legneš da spavaš, ne znaš da li ćeš da osvaneš. Kada sam preuzimao kuću pitali me da li se plašim, imam li poverenja u policiju, a ja se mislim, svoj sam na svome, ovde je rođen moj deda, otac, ni Čikago mi ne bi bio slađi od mog Drsnika. Ali, ne daju! Baš ne daju! U svom dvorištu, u svojoj kući nisi bezbedan!
Izustio je Aleksandar Šmigić, a niz obraze mu kliznuše suze. Sa Kosova je izbegao 1999. pravo u Krnjaču. Tek 2014. je podneo zahtev da se na temeljima spaljene, sagradi nova kuća. Pre tačno godinu dana rakijom je nazdravio i obeležio povratak na ognjište.
Bogosav i Slobodanka Dabižljević, Živan i Ruža Mazić, Miodrag i Neda Konić, Đorđe i Smiljka Šmigić, su starci i starice napadnuti, neki od njih brutalno pretučeni, svi opljačkani, 2015. u povratničkim selima opština Klina. Ove godine, oružjem su napadnute porodice Radoja Živkovića i Sveta Pantića, a porodice Mazić i Vukoja Radosavljević, više puta kamenovani. U istom periodu, kradeni su traktori, plugovi, kokoške...
Batinaši, napadači, pljačkaši, počinioci ovih krivičnih dela, i mnogih drugih pre njih, nikada nisu pronađeni. Žrtve veruju da je motiv pritisak da prodaju imovinu i da se odsele.
Sve spaljeno do temelja
Milovan Šmigić je 15 godina radio u Sloveniji. Taman je priča, stečenim novcem sagradio kuću i počeo je rat. U selu je posle 1999. ostao samo jedan Srbin. Meštani kažu da je odmah ubijen, a sve srpske kuće su porušene.
Policajci psuju majku
- Ovako je to izgledalo. Pred prozorom spavaće sobe su mi ukrali cisternu za prskanje korova. Ujutro sam pred vratima našao kolac, to je valjda neka poruka, dvorište je bilo puno tragova cipela. Pozovem kosovsku policiju, oni dođu. Kažu, ovi tragovi ko zna od kad su, pa ih izgaziše. Onda mi pregledaju po kući, mislili da ne razumem albanski, pa mi opsovaše majku jer mašine držim pod ključem. Pitaju me što ih ne iznesem napolje. Drugi dan došli po mene, poveli me u policijsku stanicu. Tri sata me propituju: da nisi nekome dao cisternu, možda će da ti vrati, da je nisi prodao... Pa ko ne bi zaključio da to nije neka njihova saradnja - očajan je Šmigić.
Otvara vrata spavaće sobe. Planirana je za unučiće. A sada su okolo i preko dva dečja kreveta naslagani motokultivatori, priključne mašine, kosačice...
- Nemaš ovde kome da veruješ - dodaje otužno.
Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu:
(1): Vasići zasadili optimizam
(2): Crveno blago spaslo i Sušiće
Za Srbe koji su želeli da se vrate u Drsnik sagrađeno je 40 kuća. Međutim, samo je deset srpskih porodica ostalo, opstalo.
- Ova kuća nije vredna mojih živaca. Za godinu dana dobio sam šećer 18 od nerviranja. Supruga Ratka malo malo pa ode. Maštao sam da ovde skućim celu porodicu, ali gde ću moju dečurliju da među pasje zube?
Besane noći
Brata Milovana Šmigića od Aleksandrovog dvorišta deli samo ograda. Ovaj 57-godišnjak sa suprugom Slavicom se među prvima, 2007. godine, vratio u rodni kraj. Nedavno je i sin Slavko hrabro odlučio da im se sa suprugom Suzanom i decom pridruži.
Šmigići su u Drsniku najbrojnija srpska porodica. U njihovom dvorištu je uvek radno. Od šestoro članova samo Milovan ima 11.700 dinara minimalca, pa im je poljoprivreda jedini izvor prihoda.
Oduzeta imovina
- U Klini mi je dedovina, ali sam pre rata živeo u Prištini. Hteo sam tamo da se vratim, ali nije bilo uslova. Stan mi je i danas uzurpiran. Imam dve kile papira od sudova i ništa - priča Aleksandar Šmigić.
- Imam pet hektara zemlje i u zakupu još 10. Uzeo sam traktor Rakovica, star koliko i ja. Nisam smeo da uzmem fergusona, jer ih kradu. Nemam nikaku mehanizaciju, sve mi treba. Zato pšenicu radim ručno, a kukuruz pod plug. Svinje držim u kući. Šta dalje da kažem.
Porodica je, ističe, pod velikim pritiskom, a noći su im često besane.
- Ovde se spava otvorenih očiju. Čim čujem da nešto lupne, skočim. Taj pritisak traje od kada sam se vratio. Napadali su me, lažno optuživali. Više sam se i navikao. Psuju me, vređaju, ja ne izlazim iz dvorišta. Noćas smo terali lopove od dva do pet ujutru. Žalio sam se svima, ali samo slegnu ramenima - pognuo je glavu, čelo podupreo ispucalom šakom.
Nevoljnički je odmahivao.
Od posla samo obećanja
Slavku je 33, a Suzani 16. U martu su spakovali kofere i za četvorogodišnju Nikolinu i godinu i po dana staru Sonju. Došli su da olakšaju Milovanu. Šmigići su dane izbeglištva proveli u kolektivnom centru u Jagodini.
- U Jagodini čim čuju da si sa Kosova, nemaš nikakva prava. Kažu da daju 1.200 evra za prvo dete, ali meni ne. Kažu, moraš da budeš prijavljen sedam godina u gradu, a ti si raseljeno lice. Da, ja sam iz Đakovice, a tamo Srbi ne mogu da se vrate - odlučno će Suzana.
Simbolična pomoć
Za tri porodice Šmigića, Privremeni organ opštine Klina obezbedio je seme i đubrivo za setvu pšenice i kukuruza. Slavko je dobio paket pčelinjih košnica kao i simboličnu povratničku pomoć.
Priznaje da je dugo vagala o dolasku u Drsnik.
- Bilo me je strah. Živimo tako što nigde ne izlazim van dvorišta, nigde ne idem sama sa decom. Ako se razbole kod lekara moramo u Osojane, prevoz morao da platimo. Uznemirim se kada pomislim kako će biti sutra kada krenu u školu.
Jedinom mladom bračnom paru u selu povratak je bio poslednja karta i šansa da dođu do posla.
Za sada su dobili samo pusta obećanja.
- Iskreno, očekivala sam da će nam više pomoći. Sve što smo dobili je hrana za tri meseca.
