Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (4): Knjiga daje slobodu
Biti slobodan, nesputan, neograničen, na gornjeravčanskom, znači dve ulice. U tim sokacima, žive Nikola Matić i njegove drugarice i drugari, polaznici u kući u kojoj se ta mala, a najvažnija sloboda brani knjigom i jezikom.
Nikola ima 17 godina, živi u Orahovcu, podeljenom gradu, gde još samo stotinu ljudi priča, govori i misli srpski. Učenik je Gimnazije, pored Bogoslovije, jedine srednje srpske škole u Prizrenskom okrugu. Profesori su, kaže, super, ali nema društvo.
Još kada, kao tog dana, drugarica iz razreda Anita Krueziju hitno ode kući, on osta sam u klupi, u učionici, u stvari, jedini učenik četvrtog razreda. Veli još Nikola nedostaje mu sloboda.
Tabla, kreda, sunđer
Sa hodnika se vidi da je u školi sve skromno. Uz svu volju profesora, nastava se održava po principu: tabla, kreda, sunđer. Nema kabineta, za informatiku imaju dva laptopa, nema sale za fizičko, a iz straha za bezbednost nastavnici decu više ne vode na obližnje igralište. Vežbaju u učionici. Deci fali puno toga i u školi i van nje.
Ovde se čuva Evropa
Dobrila Vitošević ističe važnost opstanka srpskih sredina u okruženju gde odavno nema Srba. Podvlači i da su Orahovac i Velika Hoča oslonjeni jedni na druge, a da svako odvajanje unosi razdor, nesigurnost i slabost.
- Ako propadnu naša dva mesta, propašće Evropa kakva se temelji na vrednostima multietničnosti, prava, veroispovesti, demokratije, slobode, ljubavi, pravde, razumevanja.
U hladnim novembarskim danima mališani u jaknama sede za školskim klupama. Njihova graja donosi veliki kontrast. Ono za čim maštaju, veliki nemir.
Ako izostane Timotej Matić, cela druga godina nema nastavu, priča nevoljno, tinejdžerski. Je li ti naporno što moraš sve da znaš?
- Da, bre! Sam brišem tablu, sam sve. Fale mi društvo, kafići i sloboda kretanja!
- Krećemo se našim ulicama, već smo navikli kuda idemo, a kuda ne. Nemamo kafiće, pa smo posle škole na kompjuteru, telefonima i tako se završi dan - objašnjava Kristina Baljošević, učenica trećeg razreda gimnazije.
- Fale nam laboratorije koje nisu ovde dostupne, sala za fizičko, društvo, sloboda. Ali, u skladu sa tim, mi se snalazimo - pojašnjava sedamnaestogodišnji Marko Matić.
Pomoć čitalaca "Vesti"
Direktorka priča da nažalost nemaju učenika u prvom razredu, ali da uz pomoć "Vesti" i naših čitalaca, donatora, postoji šansa da se i dogodine deca upišu u Gimnaziju.
- Hvala 'Vestima' i svim divnim ljudima koji su se odazvali i pomažu. To je za nas veliki plus, podstrek i nada.
Pričaju o ozbiljnim stvarima, a se smeju i šale. Lako su priču oduvali u drugi kraj.
- Putujemo, putujemo, idemo u posete, vidimo nove stvari. Ali, drugačija je sredina, nismo navikli na takvu gužvu, na puno ljudi - detaljno će Marko.
- Ima velika razlika - znalački se nadovezuje Nikola. - Kada odem negde, ne osećam se slobodnim. Dok sam ovde kući, mi smo opušteni, jer mi je sve poznato.
Sve u dve ulice.
Iz Orahovca u Fejsbuk
Gimnazija u Orahovcu osnovana je davne 1966. godine, kao istureno odeljenje prizrenske srednje škole "Jovanka Radivojević Kica".
- Pre rata gimnazija je predstavljala univerzitetski bastion. Bila je podloga za dalje školovanje obrazovanih ljudi koji danas rade širom Evrope i sveta. Mnogi od njih su dostigli vrhunska znanja i možemo s ponosom da ih nabrajamo - kaže direktorka Dobrila Vitošević.
Zbog teške situacije koja traje više od 17 godina, sve više ljudi odlazi iz Orahovca i Velike Hoče, a novoupisanih đaka je sve manje. Škola stanuje u dvospratnoj kući, iz koje je 2000. godine izašlo 150 maturanata, a danas je, eto, samo devetoro đaka.
Kilometri nisu problem
Iz Velike Hoče svaki dan na nastavu dolaze Rastko Manitašević i Danijel Dolašević. Par kilometara puta ne predstavlja problem, kada su u školi drugari.
- Mi u Hoči imamo sve. I kafiće i mesta za druženje, stalno zovem drugare u goste i radujem se kada dođu - drugarski je izustio Danijel.
- Situacija je teška, ali je naša ustanova izuzetno bitna. Zbog nje se cela srpska zajednica oseća sigurnije. Već 20 godina smo izuzetno napadani. Možda neki ne znaju da je prvi napad na Orahovac bio 1998. Od tada smo preživeli puno toga, a ni danas nije lako. I kada smo pomislili da je najgore što su srpske kuće prazne, usledilo je nešto još gore - prodaja. Sve to unosi nemir, dok rad osnovne škole i gimnazije daje potporu svim Srbima, meštanima Orahovca i Velika Hoče - istriče direktorka.
Kroz ta najteža vremena, čak 30 učenika orahovačke gimnazije za prethodnih deset godina je dokazalo da rad u teškim uslovima rađa uspeh, ponevši fakultetske diplome iz oblasti informatike, likovne kulture, psihologije, matematike, srpskog jezika, socijalnog rada, arhitekture, fakulteta za sport. Može li koja gimnazija u Srbiji da se pohvali da je njen bivši đak zaposlen u Fejsbuku u Irskoj?
Borba za pedalj igrališta
I danas đaci imaju velike snove. Jovana Antić vredno uči da bi upisala psihologiju.
- Uslovi su teški, ali profesori se trude da daju maksimum i prenesu nam znanje koje imaju.
Stefan Grković bi voleo da postane lekar.
A njihovi nastavnici da na najstarijem prizrensko-timočkom dijalektu, arhaičnom ravčanskom, književnom srpskom, odbrane reč, knjigu, školu, odnosno slobodu.
Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu:
- Od 1999. godinama nismo imali srpsku televiziju. Kada je konačno stigla, preko kablovske, 2005. moja majka je rekla: čujem srpsku reč, kao da smo se oslobodili! Ako je to vid slobode, kako ne bi bila škola u kojoj đaci uče na maternjem jeziku. Osećaj da progovore srpski je osećaj slobode. I mnogo više ova deca cene slobodu nego oni mališani koji nemaju ograničenja. Naša deca svaki dan idu na igrališe i tamo se bore za pedalj zemlje koji je i njihov, da bi se igrali slobodno. I ne odustaju. Je l' znate šta znači da se svaki dan borite za nešto što je vaše?
