Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (5): Baka Persa heroj Paralova

Trećeg juna sa ranim jutrom baka Persa Stojković, dotegne graorastu maramu, hitro iskorači iz dvorišta i pređe preko ulice u ograđenu njivu. Pogleda u široko sunce na istoku koje izranja iz nepreglednog zelenog kosovskog pojasa, tek da bi se i ovaj put uverila, i sa svećom u rukama, pažljivo zakorači u pola metra duboku rupu usred polja. Prolazi kroz zamišljena vrata crkve posvećene caru Konstantinu i carici Jeleni, gde su je kao devojčicu roditelji dovodili na sabor. Prisećajući se kako se sa drugom decom radovala seoskom prazniku, ne sluteći da će se udati u kuću preko puta, nad kamenim ostacima bira mesto. Zaštitnicima kujundžija i železničara moli se za dušu njenog Milutina.

J.L.Petković

Redovno pale sveće: Persa i Tihomir na mestu gde je bila crkva

Crkva je srušena posle Drugog svetskog rata. Neko je odlučio da to bude zadružna zemlja, a poviše nje i zadružna štala. Baka Persa običaj nije prekinula.

- Vrata su uvek kud zapad. Za praznik je bilo puno, pevalo se, igralo se. Ovde mi je muž rođen, a ja sam živela tamo preko brda. Muž mi je bio učitelj, a ja seljanka prva za učitelja se udala - priča baka kikotom, pokazujući rukama pravo ispred sebe.

Ako moram u zatvor ću da idem

Crkveno imanje je nekim slučajem dopalo u ruke privatnika. Kada je vlasnik pre par godina odlučio da proda, baka, danas u 76. godini, istrčala je iz kuće, reči nije štedela i tom ugovoru stala na put.
- O, tada me najviše zamrzoše. Došao jedan malouman i hoće da proda. Rekla sam na tog dečka nemoj da prodaješ crkveno! Greota! Kažem, mi ćemo ovde na pravimo crkvu, makar od daske. A ovaj kupac Albanac, meni: Oooo, pa vi ste umreli! Vi crkvu da pravite? Budala.

U Paralovu sada nema ni 50 srpskih kuća

Stamena Persa sa sinovima Tihomirom i Draganom živi u Paralovu, selu Kosovskog Pomoravlja, na 750 metara nadmorske visine, u kući podno Vučka. Pokušali su, ali ne mogu da nabroje koliko puta ih je napadala i uznemiravala porodica Ibiši koja živi u okolini.
Izreka kaže da tajna slobode počiva u hrabrosti. Starica puna životnog elana i snage ne ume baš da objasni kako je tu osobinu stekla, niti kako ju je prenela na sinove. Tamne oči joj dečje sevnuše, kvrgave šake molitveno sklopiše:

- Dobro sam i prošla, opasna sam.
Sud u Gnjilanu nedavno ju je osudio na kaznu od 50 evra jer je iz bašte isterala stoku Ibišijevih. Od nasilnika je dobila batine, a od pravosudnog kosovskog sistema "čestitku": ili pare ili zatvor. Biram drugo, lakonski je odgovorila.

- Sve mi izjedoše u dvorište i zato dobih kaznu. Ako moram u zatvor, u zatvor ću da idem. Udario me sa štapom u moju imovinu, a oni napisali sasvim drugo. A on ovde sve razgradija gustu žicu. Samo jedna te ista porodica. Sa drugima nemam štetu. Lepo kažeš da smeta i oni odu. Sada manje imamo problema, jer dođe Kfor svaku nedelju, maltene. Pravimo neki razgovor, kažemo šta imamo teškoću.
Misli se, malo su se povukli, ali će ponovo. Pokazuje šta je za zimnicu spasla.

Ne smemo ni po granje

- Moja majka je bila ivici da zaradi još neki ćutek, ali je bila kod nas rođaka, u crno obučena. Majka krenula da najuri stoku, a ovaj da joj vrati. Međutim, kada je vido rođaku ukapirao da je popadijka, pa cvika - dodaje namigujući Tihomir koji ima 52 godine i nastavnik je informatike.

Pred kućom Stojkovići imaju parcelu od deset ari, a nedaleko imanje u koje ne idu. Plaše se.
- Naša mahala je specifična i to bi trebalo da neko razume. Nismo dobili nikakvu pomoć, a posekli su nam šumu koju je otac čuvao i nije dao da se poseče nijedno drvo. Sada ne smemo da odemo ni po granje - dodaje Tihomir.

Atar Paralova je oko dvadeset kilometra i ima 17 zaselaka. Doskora, imanja se nisu prodavala, sada je po periferiji oko 90 odsto promenilo vlasnika. Kod Stojkovića, u mahali Stamenkovci, prilično udaljenoj od centra, ostala su još dva staračka domaćinstva. U celom selu nema ni 50 srpskih kuća.
Perspektive veruju ima, dok ima škole.
- U školi "Sveti Sava" imamo 13 osnovaca. U narednih pet do šest godina u biće po jedan do dva učenika. Škola je bitan faktor u opstanku i ako toga ne bude, brzo će da se selo rasturi - ističe učitelj nauke budućnosti.

Bez lekova i lekara

Mlađi sin Dragan, ima 45 godina, medicinski tehničar je i najupućeniji za Paralovo. Vojni rok ga je zatekao u vihoru rata, poslat je u Hrvatsku. Kada vidi sliku drugara kojih nema, krenu mu suze, prošaptala je baka. Dragan o tome ni reč. Danas se bori da sačuva rodni kraj.
- Mi nemamo drugu alternativu ili neku varijantu gde da živimo. Teško je i naći posao. Ali pre svega, mi smo emotivno vezani za ovaj kraj. Radi u seoskoj ambulanti, gde je komšijama i lek i uteha, ali situacija je, ističe, veoma teška. Godinu dana selo nema lekara.
- Od kako nema lekara nismo u mogućnosti da imamo lekove. U velikoj smo nevolji kada je reč o zdravstvenoj zaštiti. Stanovništvo je staračko, obolelo od bolesti kadriovaskularnog sistema, reumatskih stanja. Platili smo cenu svih dešavanja i okolnosti u kojima živimo. A sve je krenulo naopako. Niko nam ne garantuje da možemo da uspostavimo normalan život. Neće lako odustati dok nas ne proteraju.

Ne odustaje ni baka Persa. Kao što je car Konstantin odlučno promenio tok istorije, tako ni ona ne preza da oživi sećanje i snoviđenje budućnosti pod parčetom gnjilanskog neba. Nepokolebljiva je u nameri da odbrani svoje i dočeka da na starim temeljima nikne nova crkva. O tome priča svima. Čak je ubedila i zamenika premijera Kosova.

Dragan Stojković

 

Skromna porodica

Porodica Stojković živi od skromnih primanja, ali ni od koga ništa ne traže.
- Deca mi radija, imam malo penziju, imam malo bašte, radim malo, zanimam se - istakla je ponosno baka.

Sutra - Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (6): Život pod ključem