Ustaše je živu sahranile u jami

Prikupljajući podatke o ustaškim zločinima u Livnu i okolini, dospeo sam 1990. u pitomo selo Gubin, gde je tada živela Sava Petrović koja je u leto 1941. preživela pakao jame Ravni dolac na Dinari. U tu jamu, duboku gotovo 50 metara, ustaše su na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941, ubacile 218 žena i dece iz Donjih i Gornjih Rujana.

Njih 14-oro, među njima i Sava, preživelo je i iz jame izvađeno mesec i po dana kasnije.

- Ja sam ti rodom tu iz Čaprazlija, od Marčeta - počela je sićušna starica svoju setnu priču. - Uoči rata, bilo je to nekako na dve godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi. Niko ne osta već ja i dva mi đevera koje je rat zatekao u svijetu. Jednoga dana, nekako bilo kašnje podne, dođoše Rvati, brate, sve tu komšije, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: "Ajte, idjete na prisilni rad u Dalmaciju..."

Žute ptice

- Otjera svekra mi, čoeka mi i dva đevera, sve ig pobilo u Prologu. Kašnje dva dana, potjera i nas ostale. I opet komšije, oni isti. Dogovorili se ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga.

- Gone nas uz Dinaru. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Je, je, tako je bilo, ja neću da lažem i da kažem ono što ne znam i što očima nijesam vidla. Uglješu nesritnoga, bilo mu nepune dvije godine, nosim u naramku, a drugo mi pod pasom - bila noseća...
 

- Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom docu. Sve kontam gone nas u Dalmaciju... Nad jamom, kad sam vid'la šta se radi, ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig prvo Uglješu, pa i ja za njim. Svjesna ki sad. Pala sam nasred jame. A ona, prokletnica, dolika široka, čini mi se iljada ovce bi mogla stati. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu, prevrćem mrtav narod, a odozgo samo padaju i pritrpavaju. Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more. Sama sam se nekako odvukla i sklonila u kraj...

- Kad utrpaše narod, počeše valjati kamenje i bacati bombe. Mili bože, toga jada i muke! Nebo visoko, a zemlja tvrda. Nit moreš gore, nit moreš dolje. Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: "Blago njemu, on se spasi." Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami tamo-amo i onda odjednom leže i više se ne diže. Pobrkasmo dane i noći. Ne znaš više ni kad je dan ni kad je noć. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve ulij'ću i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama.

- Kašnje nekoliko dana kad dođoše da nas tobož vade i kazaše da su iz Čaprazlija, ja vidla odjednom da je prevara, kakve Čaprazlije, ne poznajem ljude. Zborili i drugi da je prevara, ali Sava Bilanova i dvojica Lalića, dva dečkića, bili zdravi čitavi, ne poslušaše, vezaše se za spušteni konop i izvukoše ig. E kad ig gore ubiše i baciše natrag u jamu više smo se prestravili no kad su nas bacili. Još kad ponovo počeše valjati kamenje i bacati bombe.

Umrla u izgnanstvu

- Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, čobanče, Rvat rekoše - drugi ga poznavali, ja ne. I reče: "Doći će vas vaditi." Tako i bilo. Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Napredna, baš ki da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muškić. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. Ne bi za dugo. Za po godine, umrije mi i sin. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim, no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što, zar je bilo doktora i ljekova...
 

Naslutila novo zlo: Sava Petrović

- E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala. Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se...

- Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna - samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem…...

Starica odjednom zaćuta i zagleda mi se u oči:

- A što ti sve ovo mene pitaš?

Objašnjavam joj da hoću to da zapišem, da ljudi znaju, da se ne zaboravi:

- Bome će biti bolje da ništa ne pišeš! Vidiš li ti kako ovo nešto ide - more i opet biti...

Nažalost, dve godine kasnije, obistinila se crna slutnja i proročanstvo ove velikomučenice - zlo se ponovilo i opet planula mržnja i sevnuo nož ustaški. I u Gubinu, baš kao i u Čelebiću, Sajkoviću, Provu, Čaprazlijama, Donjim i Gornjim Rujanima, Bojmuntima, Radanovcima, Vrbici, Bogdašima i drugim selima rubom Livanjskog polja sada stoje samo puste zidine srpskih kuća zarasle u korov. Srbi, oni koji su uspeli da umaknu pred nemilosrđem hrvatskih "oluja", potražili mesto pod suncem daleko od Dinare, ponajviše, eto, u Srbiji. Tamo negde u izgnanstvu, daleko od kućnog praga, u tuđem groblju, pre sedam godina večno počinula i Sava, ali je eto stigla da ispriča svoju priču...