Svedočanstvo ustaških zločina (2): Ropac u paklenoj jami

Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije je pre neki dan posetio osamdesettrogodišnju Milicu Maljković, rođenu Bošković, staricu koja broji dane jeseni života u Surčinu kod Beograda, okružena pažnjom i toplinom sina Vlada, snahe Zorke i osmoro unučadi i praunučadi.

Pobedile smrt: Cvita sa Milicom i unukom

 

Ona se priseća strašnih dana:

- Ne pamtim toliko čas kad su mi odveli oca Iliju, stričeve Nikolu i Dušana i brata od strica, Milu nesritnog, koliko onaj strah koji nas je obuzeo poslije i brigu koju sam čitala majci Cviti na čelu. Rekli da ih vode u Srbiju, a ona samo ponavlja:
"Neće biti dobro, neće biti dobro".

"Idete u Srbiju"

Trajalo to tako, zar dan-dva, a meni se, bogme, čini i mnogo duže - u mukama se dan obrete careva godina. Jedno jutro majka spremi Nevu, tako smo zvali strinu Gospavu, najstariju mi sestru Danicu, mlađu Ubavku, maloga brata Rista i sestru mi od strica Dušanku da idu tobož u planinu da čuvaju blago, a s naumom da ostave stoku u planini i bježe u Dalmaciju, u Bitelić - tamo nam ujčevina bila, eda bi se iko spasio.

Posla i mene za njima, ali me oni vratiše odozgo ispod Vodenog doca. Ja jedva i dočekala samo da se ne odvajam od majke.

Hrvat velikog srca: Vinko Tomaš

Tek što sam došla kući, eto na vrata Mićo Šibenik i jedan mu rođak, zvalo ga Ljudina. Naše prve komšije, brate, nijesu tuđini ako su Hrvati, zalogaj smo dijelili i nijesmo se razdvajali. Obreli se odjednom tuđi i nepoznati, breče i gone nas napolje kao iz tuđe kuće. Zbore majci: idete u Srbiju, ništa ne treba da nosite, sve je uređeno, sve vas tamo čeka.

Ne razumijem ništa, držim se majci za skut i krijem oko nje. Žedna, a ne smijem iskati vode. U stvari, žeđ je ono što najviše pamtim. Žedna i druga djeca, tiho plaču i mole vode. Još kad obrnusmo uz planinu!

Do Vodenog doca i nekako. Tu bila voda, neka korita za stoku, i mi djeca poletjesmo da pijemo, a oni zagalamiše i počeše da pucaju preko nas - ne dadoše nam ni da priđemo

.

Kad nas dognaše do jedne pećine, zovu je Sajdina pećina, ovce i drugo blago nam u njoj uvijek plandovalo, zbori strina Marica:

- Sad će nas ovdinak bombama pobiti.Tog časa ja sam pritisla oči rukama i sklupčala se majci pod pazuvo. Niti znam ko nas je izveo iz pećine, ni kako sam došla do jame, ni ko me bacio u jamu - ništa.
 

Spasilac Nino Odak

Pričali mi poslije da je prošlo pet-šest dana dok sam se osvijestila i počela zvati majku. Svi mislili da sam mrtva kad su vidjeli kakvu grdnu ranu imam na glavi.

Prvi istražio strašni zločin: Reporter "Vesti" Budo Simonović u jami

Nije se ni poslije niko nadao da mogu preteći, da mi mravinjak crva i u mozak neće ući na otvorenu ranu. Odletjelo parče kosti sa čela, mozak mi se vidio... Da je barem bilo čiste krpe da me previju ili vode da mi krv speru. Jedino što je majka o pasu imala jednu britvicu, onu kovanu sa koricama od kozjeg roga, te mi je otkinula kosu i očistila dlake iz zakorele rane. To bilo sve.

Mimo toga samo žeđ i strah. Kad mi majka iz mokre krpe iscijedi po kap vode u vrela usta ili ovlaži suve ispucale usne, visnu bolovi žestoki. Tako za tren pa sve opet utrne i plane vatra u ustima, u grlu...

A sve to je nestajalo i prestajalo kad su ustaše ponovo dolazile nad jamu. Kad su rekli da će nas vaditi, kad izvadiše Živka i Bogoljuba Lalića i Savu Vulić pa ih gore izmrcvariše i ubiše iz pušaka i ponovo u jamu baciše. Prvo njih dvojicu, a onda Savu nesrećnu, golu kao od majke rođenu; kad onda za njima navališe bombe i kamenje...

Dolazili i kasnije i zvali nas po imenu - znali su nekako ko je još živ u jami - najviše moju sestru Danicu.

Svetili se životom Ono što ustaškim pokoljima u livanjskom kraju daje posebnu težinu i tragičnost jeste činjenica da je među žrtvama bilo ponajviše djece. Mnoge porodice su zatrte do posljednjeg izdanka. Roditelji koji su nekim čudom preživeli i smogli snage da iznova založe ugašena ognjišta, da iznova sviju porodična gnezda, obično su, iz velike tuge i želje da izgubljenoj djeci barem ime ne pogine, a možda i iz nekog očajničkog prkosa i inata i osvete, spominjali i ponavljali imena poginulih. Po tome je posebno zanimljiv slučaj Petra - Pepana Vujanovića iz Čelebića. Sva familija mu poklana - supruga, tri sina i tri ćerke. On se kasnije ipak ponovo oženio i opet dobio tri sina i tri ćerke, čak i istim onim redom, i svima je ponovio imena djece koju je izgubio. Milica Erceg, zvana Galka, jedna od četrnaestoro preživelih iz jame Ravni dolac, kasnije je, kad joj se vratio muž iz rata, rodila sina i opet mu dala ime Ilija kako joj se znao i onaj - imao je samo pet godina - koji je završio u jami. Priča o Marku - Markici Boškoviću iz Donjih Rujana, ipak, nadmašuje sve ostale primere. I on je uspio da stisne srce, da nadvlada strašnu sudbinu, da preboli tragediju koja ga je zadesila i životom se osveti krvnicima. Ostao je i on bez cele porodice, osmoro dece i supruge, ali je onda, kad je shvatio da krvlju ne može izlečiti strašne rane, smogao snage, oženio se mladom udovicom Anđa Kiso, ( muža Marka joj takođe ubile ustaše), koja je imala tri ćerkice - sirotice. Iako je već bio zagazio u sedmu deceniju života, sa Anđom je izrodio pet sinova i ćerku i svima dao imena onih koji su pali kao žrtve ustaških pokolja.

Milica Maljković pre dvadesetak godina

Tek kad se javio Nino Odak, nije me bilo strah. Ne znam zašto, ali je njemu i glas bio drugačiji, nekako mek i topal, a znali smo ga dobro, čuvao je blago sa nama. Zove i on Danicu - mislim da je bio negdje njen vršnjak. Ne znam zašto, ali svi smo mu nekako povjerovali. Možda i zato što se neko sjetio da mu ni otac Jozo nije bio među onima koji su nas gonili i bacali u jamu.

Nijesmo se prevarili. Zahvaljujući Nini i ocu mu Jozi dopro je glas do Talijana i otuda brže krenula naredba da nas vade. Doprlo i do ustaša ko nam je pomogao i javio Talijanima, pa je izgleda i Ninu kasnije stigla naša sudbina: i njega stigao ustaški nož i džaba mu bilo što je Hrvat.

KRAJ