Ustaše je živu sahranile u jami

Најреалнији коментар од свих овде написаних.Свака част. А свако ко ти је лупио минус је смрад од човека и нека му се деси зло које је описано у овој вести!

Okolina Čitluka bila je, sve vreme tokom trajanja Titove Jugoslavije, trn u oku bratstvu i jedinstvu. Tamošnji živalj tvrdio je, a to se ponegde pojavljivalo i u arhiviranim radovima istoričara, da se u blizini mesta na kojem se pojavila Gospa (na podbrđu Crnice u selu Bijakoviću), nalazi jama u koju su ustaše 1941. godine zakopali 3.000 pobijenih. Uglavnom Srba. I tada je, kao uostalom i sada, u oblasti Međugorja postojao srpski manastir Žitomislić, star 400 godina (s kraja 16. veka). Godine 1937, u njegovoj blizini, sazidan je veliki franjevački manastir Široki Brijeg.

Istoričari tog kraja beležili su da “Ustaše u Međugorje dolaze već 24. juna 1941. godine, hapse, muče i ubijaju svih sedam srpskih monaha iz Žitomislića. Nešto kasnije, u neposrednoj blizini, ustaše ubijaju preko 3.000 srpskih muškaraca, žena i dece. Jedan od istaknutih hrvatskih učesnika ovog pokolja je i Mate Ivanković, iz bliže okoline...” Godinu dana posle Titove smrti, preciznije, 24. juna 1981. godine, dakle, na dan ustaškog pokolja srpskog življa, šestoro dece (dečaci iz hrvatskih porodica), "videli su" u Međugorju Devicu Mariju.. Jednog jutra na mestu Gospinog prikazanja pojavile su se ustaške parole.. Istaknuti su i ustaški simboli u obliku noža sa okrvavljenom oštricom.

Da bi sve ovo saznali, novinari Škoro i Vučinić, morali su da zatraže pomoć policije iz Čitluka (u to vreme većinski naseljen Srbima), jer je od 11. avgusta 1981. zbog ustaških ispada momaka iz Lipna, na Međugorju bilo zabranjeno bilo kakvo okupljanje. ..tek nedavno....obelodanjena je i činjenica da je Agim Čeku, (koji je 10. marta 2006. godine izabran za premijera južne srpske pokrajine, i za kojim je zbog zločina nad Srbima, raspisana poternica a on je posle svakog hapšenja puštan, jer je hrvatski državljanin), takođe vršljao po Gospinom kraju.

Čeku je dakle, piše u optužnici našeg pravosuđa, jedini hrvatski general čija je jedinica učestvovala u ratnim zločinima u Lici i koji za njih još nije optužen Njegova Deveta brigada, septembra 1993. uništila je tri srpska sela - Čitluk, Počitelj i Divoselo. Tada je ubijeno ili nestalo stotinak srpskih civila i zarobljenih vojnika. Više od dve hiljade kuća potpuno je uništeno, u čemu je najveću ulogu imala upravo Čekuova artiljerija. Nedavno je stigla još jedna vest. Na Konferenciji istoričara o Genocidu ustaša od 1941. do 1945. godine, natuknuta je činjenica da je među decom koja su u leto 1981. godine mogla da vide i čuju Gospu, bila i unuka pomenutog ustaškog masovnog ubice Mate Ivanković

Na sajtu Srpske pravoslavne crkve, manastir Žitomislić je predstavljen kao spomenik kulture iz 16. veka, posvećen Blagoveštenju Presvete Bogorodice. Temelji na kojem je sazidan potiču iz petog veka, a 1563. godine, obnovila su ga braća pravoslavnih Srba Miloradović-Hrabren. Pored burne srednjevekovne istorije, ovo se svetilište ipak pamti po tome što su 26. juna 1941. ustaše pobile celo bratstvo manastira, i bacile tela u Vidonjsku jamu na desnoj obali Neretve. Krajem 1941. godine sve konake, osim jedne male zgrade, zapalili su Hrvati , pošto su prethodno sve opljačkali, pre svega manastirsku riznicu, arhivu i biblioteku. Manastirska crkva je tada samo čudom Božijim ostala pošteđena.

U nedelju 3. februara 1991. godine u Žitomisliću, u mermernu grobnicu iznad oltara prema istoku, svečano su sahranjene mošti Žitomislićkih novomučenika (izvađenih krajem 1990. iz jame Vidonja), uz službu Srpskog Patrijarha Pavla. Ali polovinom juna 1992. godine, velikom količinom podmetnutog eksploziva, on je miniran do temelja, zajedno sa konacima. Spaljen je čak i grob novomučenika Žitomislićkih monaha. Sestrinstvo, sa igumanijom Evpraksijom i duhovnikom igumanom Jovanom (Nedićem), izbeglo je iz manastira samo nekoliko nedelja pre uništenja. Crkva i stari konak su obnovljeni 2005. godine.

Истина мора изаћи на видело, или нас неће бити.

Нажалост, ни ми сами не прихватамо ту истину. А све из разлога што смо спремни пре да опростимо него да се осветимо ...

Нажалост.

Ona naglašava da ju je u poslednje vreme potresla priča o genocidu u Srebrenici, jer, po njenom mišljenju „Srbi tako nešto ne bi mogli nikada učiniti". Skiba je istakla da je „u strahu da ne umre, a da ne prenese istinu o stradanju srpske dece u logoru Jastrebarsko bila primorana da napiše knjigu - „Spasile me umiljate oči". Skibova, rodom iz Sanskog Mosta, seća se da je 1941. godine, kada joj je bilo pet godina, iz Hrvatske došla ustaška satnija i za tri noći na Šušnjaru ubila 5.500 ljudi samo zato što su bili srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti.

Nju je, kako pripoveda, iz Jastrebarskog logora usvojio jedan ustaški satnik, da bi dugo godina kasnije saznala da je on došao sa ustaškom satnijom "Ante Starčević" i da su pod njegovom komandom na Šušnjaru, na Sanskom Mostu pobijeni Srbi, uključujući i celu njenu porodicu! "Zvala sam ga tata i bila mu zahvalna što me izvadio iz Jastrebarskog, da bi kasnije saznala da je on pobio svu moju rodbinu" „Među pobijenim Srbima bili su mi otac i mati i još 11 najbližih rođaka iz porodice Delića", Ona kaže da je iz njene porodice ostalo devetoro ratne siročadi, i da bi ih ustaše pobile da ih majka pre toga nije sakrila u žito.

Skibova je objasnila da je ona zajedno sa ostalom srpskom decom, među kojima je bilo i jevrejske, iz Sanskog Mosta, vagonima za stoku prebačena u logor Jasenovac, gde su zbog prebukiranosti logorskih baraka boravili na otvorenom. "Kada smo izašli iz vagona polovina dece u vagonima je bila mrtva, jer smo nekoliko dana putovali do Jasenovca", ističe Skibova, dodajući da su preživela deca morala da vagone očiste, a dečije leševe bace u reku Savu da bi noću mogli spavati u vagonima. Skibova svedoči da su ustaše u Jasenovcu terale decu da piju vodu iz "jama i močvara po kojima su plivali raspadnuti ljudski leševi, a na površini su gmizali crvi".

"Sreća te nismo dugo boravili u Jasenovcu. Ubrzo su nas istim vagonima prebacili u logor Jastrebarsko kod Zagreba", kaže Skibova, dodajući da iz ovog logora, gde je provela dve godine, nosi trajnu uspomenu - "ožiljak od klanja". Logorašica je posle Drugog svetskog rata završila gimnaziju u Zagrebu i potom se udala u Mostar. U ovom gradu je živela do 1992. godine, kada je ponovo doživela teške dane i u strahu da joj se ne ponovi 41. godina sa suprugom i sinom napustila Mostar.

"Bila sam dugo izbeglica. Rešila sam da živim u Republici Srpskoj (RS), da upoznam srpski narod, jer dugo nisam znala zašto sam bila u logoru, zašto su moji roditelji ubijeni, ko sam i šta sam", rekla je ona i dodala da joj je trebalo 50 godina da dobije odgovore na sva ova pitanja. Još jedna potresna priča ....

http://www.1389.org.rs/ispovest-prezivele.html А овде на овом сајту имате целу причу и фотографије ... ужасне !!

Хвала брате!