Krvavi pir ustaša na Ognjenu Mariju: Uz blagoslov Stepinca klali i novorenđčad
Na današnji dan pre 75 godina, 30. jula 1941, na Ognjenu Mariju, ustaše su u Livnu i okolini, napravile veliki pokolj Srba i počinile zločine koji po bezdušnosti i svireposti prevazilaze sva njihova zlodela u Drugom svetskom ratu, počinjena s blagoslovom katoličke crkve i ovih dana pomilovanog i rehabilitovanog zagrebačkog nadbiskupa, "blaženog mučenika" Alojzija Stepinca.
Ti zločini su ostali upamćeni ne toliko po broju žrtava (mada je, koliko je do sada utvrđeno, u Livnu i okolini tada umoreno 1.587 Srba), koliko po ispoljenoj mržnji i upornosti da u delo dosledno sprovedu suludi naum Anta Pavelića da se trećina Srba protera, trećina pokatoliči, a ostali pobiju, politiku i državni projekat NDH, koji je zdušno podržavao Stepinac.
Čim je, svakako ne bez blagoslova vrhovnog poglavara iz Zagreba, Božo Šimleša, župnik livanjskog sela Lištani, krajem jula 1941, svojim vernicima zapretio kaznom strašnog suda svakome ko ne krene u "svetu borbu protivu izroda katoličke vjere", a fratar dr Srećko Perić sa oltara samostana u Livnu, zagrmeo: "Braćo Hrvati, idite, pokoljite sve Srbe, najprije moju sestru koja se udala za Srbina, pa poslije dođite k meni, ja ću sve vaše grehove primiti na svoju dušu" - počeo je "sveti rat" do istrebljenja poslednjeg Srbina.
Da sve bude tragičnije, najveći zločini su počinjeni 30. jula, na Ognjenu Mariju, i 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dva sveta dana koji u srpskom, pravoslavnom kalendaru slove za svece koji se posebno, gotovo sa strahopoštovanjem uvažavaju, kao dani kad svaki rad predstavlja greh.
Deda i unuk
Nine Ždero iz Golinjeva tih dana kad su počeli pokolji, navršio je stotinu godina. Nije mu to pomoglo, baš kao ni njegovom unuku (od sina Radovana) koji je bio tek rođen i još nekršten. Kad je video zlu priliku, krepki starac je od snahe uzeo unuče, strpao ga u svoj "šarpelj" (velika kožna torba - obramenica - u kojoj su stari ljudi nosili pribor za pušenje, kakav nož i druge potrepštine) i nije ga više dao iz ruku: zajedno sa njim je skočio i u jamu.
Porođaj u grobnici
Zlotvori su, međutim, baš na Ognjenu Mariju, krenuli da istrebe sve Srbe iz sela Golinjeva, rodnog mesta velikog srpskog humaniste i pesnika Jovana Sundečića. Nije uteklo ni pile srpsko, svi su pobacani u jamu Kamešnicu, duboku više od pedeset metara i sem zidina srpskih kuća nije ostalo traga da je tu ikada živelo ijedno srpsko uvo. Tek decenijama kasnije, zahvaljujući upornosti Miće Radete i dobrodušnosti jedne stare Hrvatice iz tog sela, sa kojom se sprijateljio, spisak žrtava iz Golinjeva je zaokružen na broju 256. Tako se saznalo da je među njima bilo i 24-oro tek rođene, još nekrštene dece...
Pošto su prethodnog dana pohvatali i na gubilištu Prolog kod Livna postreljali sve muškarce iz Donjih i Gornjih Rujana starije od 15 godina, njih više od stotinu, ustaše su sutradan, na Ognjenu Mariju, pokupili i žene i decu, njih 218 i pobacali ih u jamu Ravni dolac na Dinari, udaljenu oko dva sata od sela. Među žrtvama je bilo više od stotinu dece mlađe od četrnaest godina.
Čudo se ipak desilo: u bezdanoj grobnici, dubokoj tačno 46 metara, uprkos strašnim povredama, uprkos kamenju i bombama, njih četrnaestoro je ipak preživelo i zahvaljujući ustaškom žandarmu, Hrvatu Vinku Tomašu, u kojem je progovorio čovek, spaseni su iz jame posle mesec i po dana. Među njima i deca Mara i Božana - Boja Lalić i Milica Bošković, koje nisu imale ni po deset godina, i Gligorije - Gliša Stojić, koji je tek bio zakoračio u petnaestu.
Stojić, nažalost, više nije među živima, a Mara Lalić, udata Jurić i danas je živa, eno je u Banatskom Despotovcu, Božana - Boja Lalić, udata Radeta, takođe - ostala je na kućnom pragu i samuje u Guberu kod Livna, a Milica Bošković, udata Maljković odmah posle Drugog svetskog rata je pobegla ispod Dinare i skrasila se u Surčinu kod Beograda. A od ostalih preživelih, tada uglavnom mladih nevesta, tri su bile u drugom stanju. Stana Lalić je na dno jame dospela u osmom mesecu trudnoće:
- Ne znam koliko su muke trajale - ispričala je ova velikomučenica potpisniku ovih redaka 1990, malo pre smrti. - Jednog dana ili noći žignu me oštar bol u stomaku. Kao da me nož ubode. Ne znam koliko je sve trajalo i kako sam se, da prostiš, rastavila, tek ja u toj golemoj grobnici rodih mrtvo žensko dijete... Bog ga imade na umu da se ne pati i ne skapava kao mi.
Silovanje ispred škole
- I ja sam ti, da prostiš, bila u drugom stanju - zapisao sam svojevremeno i kazivanje Gospave Cvijetić, udate Bošković. - Ja, ja, bilo mi živo dite kad me bacilo u jamu. I kako gođ sam ja mršala i propadala tako se i ono manje čulo. Nije to za priču i virovanje, ali tako je bilo. Eto, izvadilo nas nekako uoči Male Gospe, a ja rodila o Svetom Aranđelu. Ćerku ki jabuku. Krstili je Ljuba... Živila dvi godine, možda i dvi i po. Onda se razbolje, a u Livnu ustaše bile i ja je ne smila nosit doktoru. Dođe mi jedna Rvatica tu iz avlije. Niče Perića žena. Vidi da mi je dite na umoru i zbori: "Daj je, bona, meni, ja ću je nosit u bolnicu da dite spasimo. Ja ću kazat da je moje". Ne mogu je ja, žalosnu, dati živa iz ruku pa neka umre. Bolje i tako nego da je ustaše kolju... Nije dugo bolovala, umrije iz cila zdravlja.
U odmakloj trudnoći je bila i Sava Marčeta, udata Kozomara, koju su u jamu Ravni dolac ustaše bacili sa jednoipogodišnjim sinčićem Uglješom. On je ostao u bezdanici, a ona je pošto je izvađena iz jame, rodila dvojke, sina i ćerku:
- Napredna, baš ko da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muško. Puna kuća. Preboljela ja Uglješu, zaboravila jade i muke. Ali ne dade se: za po godine, pa mi i sin umrije. Grešna ja, nijesam stigla ni da ih krstim no mi nekršteni odoše ko da mi ih neko ukrade...
Dušan Vujanović iz Čelebića, zahvaljujući komšiji i prijatelju Hrvatu Marku Biliću, izbegao je da ga ustaše bace u jamu Bikušu. Pritajio se u jednom gustom žbunu pored kuće, na tridesetak koraka od škole u koju su zatvorili svu nejač, njih blizu 400. Među njima i Dušanovu majku, pet sestara i suprugu Stoju, koja će se tokom noći u školi-zatvoru i poroditi. Vujanović se naslušao jauka i nagledao kako su ustaše izvodili devojke i mlade žene, vezivali ih pletenicama za grane starih oraha i tako ih silovali, a potom ih ubijali sekirama, bradvama, noževima... Preostale su sutradan poklali i postreljali pred školom, a odatle ih na zapregama prevozili do raka na brdašcu Barjak i tu zatrpavali.
- U neko doba izvedoše i moju familiju - pričao mi je svojevremeno, sada, naravno, već pokojni Dušan Vujanović. - Naprijed majka. Iđe, brate, nekako ponosno kao da su je pušćili da ide doma. Za njom sestre, kukavice, vrište do neba se čuje, pa moja nesrećna Stoja, prigrčila nešto u travezi - jedva se drži na nogama. Poslim sam doznao: ona se, mučenica, u školi porodila ispred zore. Muško je bilo... Zaklaše i njega, a samo je šes sati ovaj pogani svijet gledao...
Poklali svedoke
Bilo kako bilo, tek i iz pakla jame Kamešnice, tri nedelje kasnije, dva dečaka su uspela nekako da se izbave. Iznemogle, neko ih je smestio u livanjsku bolnicu. Deca su počela da se oporavljaju, ali su onda za njih saznale ustaše i više im spasa nije bilo - poklali su ih u bolnici kao i sve ostale Srbe koje su tu zatekli. U Livnu se, inače, i danas prepričava da je njihovu smrt videla žena jednog od lekara Hrvata - poreklom izgleda bila Ruskinja - i dotrčala sva prestravljena da kaže mužu da kolju bezgrešnu decu:
- Ja šta će nego poklati paščad srpsku - odgovorio joj muž, a ona zanemela od straha i bola izašla iz kuće i više se nikada nije vratila, niti je iko čuo šta se sa njom zbilo.
Potraga za kolevkom
Pakao jame Bikuša iznad sela Čelebić, preživela je i Mara Crnogorac, tada sedmogodišnja devojčica, eno je još živa i zdrava u Zemunu, prebira uspomene sa mužem, vršnjakom Ilijom Kozomarom, koji je takođe slučajno izbegao ustaško nemilosrđe. Ona je u toj jami preživela šest dana i noći, a onda su je, ipak, izbavili zajedno sa vršnjacima Anđom i Mićom Ercegom. Brat joj Božo nije bio te sreće.
Odveli su ga ranjenog u livanjsku bolnicu na lečenje, ali su ga onda jedne noći ustaše tu zaklale, zajedno sa svim ostalim Srbima - ranjenicima, dok su sestru Boju, već pristasalu devojku, zajedno sa Danom Šunjkom, Marom Erceg i Ružom Radojom, ustaše potom mesecima pokrštavali, silovali i zlostavljali da bi ih najzad pobili i bacili u jamu kod sela Lusnić.
U ovoj grozomornoj storiji, možda je najpotresnija priča o Stani Erceg iz Čelebića, koju sam svojevremeno zapisao od njene kume Save Šunjke. Stana se sa troje nejake dece, zatekla na katunu Livadnice.
- Stana se bila porodila u subotu - sećala se Sava Šunjka - a ovo je bilo u sridu. Ona ležala još u babinama. Rodila muško dite, nije ga imala kad ni krstiti. Imala još Ljeposavu od šest i Steva, nije imao ni pet godina. Nesrećnica nije ni čula kad su joj Ljeposavu sa ostalom dicom pokupili ispred kolibe i bacili u jamu Bikušu.
- Diži se, kučko, breknuli ustaše, komšije Stipan - Balota Rimac, i Marko Rimac zvani Ponjić kad su u neko doba sa družinom uleteli u kolibu i našli Stanu sa decom. - Povedi toga štenca starijeg, a to malo štene neka ostane tu neka crkne, da ne gadimo ruke oko njega.
Poterali su je u Čelebić i sa sinčićem Stevom zatvorili u štalu punu zaplenjene govedi. Pred zoru se na vratima pojavio vojnik. Stana je upamtila samo da je imao fes na glavi. Pozvao je da izađe i rekao: "Bježi, spasavaj se kako znaš, zaklaće i tebe i tu makanju, a ja ću poslije pucati kao da ste pobjegli". Šest dana kasnije, kad su odvažni spasioci sa Vladom Šunjkom na čelu, izvadili troje preživele dece iz jame Bikuše, našli su u Staninoj kolibi njenog još živog, tek rođenog sina - neko je odneo kolevku, a njega ostavio da šest dana skapava. Krstili ga, dali mu ime Slobodan, ali, nažalost, nije dočekao slobodu, ubrzo je podlegao mukama.
- Nekoliko mjeseci nakon pokolja - sećala se dalje Sava Šunjka - kad je uspostavljena vlast i kontrola nad teritorijama koje su do tada držale ustaše, ono malo preživjelih Srba je krenulo po okolnim hrvatskim selima da iskuplja i vraća opljačkane stvari i zaplijenjenu stoku. Stana je tražila samo kolijevku. Nije išla daleko. U Kovačiću, prvom selu do Čelebića, u kući Sladića, prepoznala je svoju kolijevku. Ćutke je i najpažljivije razmotala povoj, izvadila dijete iz kolijevke i dodala ga majci: "A što mi, Sladuša, grešna ti duša, ne uze i dijete kad uze kolijevku no ga ostavi da skapava na mukama, tvojoj đeci bog dao i od moga zdravlja" - rekla je tiho, bez suza, i izašla sa kolijevkom pod rukom...
Metak u potiljak devojčici
Arnauti su bili jedina srpska porodica u selu Odžak. Ostali su živi u prvom i najvećem talasu ustaških pokolja krajem jula i početkom avgusta 1941. godine. Pred koljače, predvođene zloglasnim emigrantom Markom Ljubičićem, koji su Arnaute tada poveli na gubilište izašao je stari Hrvat Blaž Lovrić, njihov komšija i prijatelj i na koljenima stao moliti da poštede nevinu čeljad. Zlikovci su ga nekim čudom poslušali i tako se 70-godišnja Stana sa sinom Ilijom, ćerkom Marijom, snahom Anđom i unučadima Milošem, Ljubicom i Sofijom ipak vratila u svoj dom. No, kada se Ljubičić sa družinom, mesec i po dana kasnije, ponovo vratio molbe Blaža Lovrića su bile uzaludne. Odveli su ih noću u mesto Trnovac ispod sela i pokosili plotunima. Kad su krvnici sutradan došli da ih zatrpaju u nekim jarugama, zatekli su živu sedmogodišnju Sofiju.
- Čiko, nemojte me ubiti, čuvaću sva Lovrića goveda i vazda ću te slušat - tiho je zajecala...
Bezdušnik joj je hladnokrvno ispalio metak u potiljak. Progovorio je, međutim, neko iz njegove zlikovačke družine, a istinu je od zaborava sačuvao Mićo Radeta.
