Ljudi koji su preživeli jame

Kada je u leto 1990. godine kao novinar jednog beogradskog magazina došao u Čelebić da napiše reportažu o Stani Lalić, jednoj od preživelih Srpkinja bačenih 1941. godine u jamu Ravni dolac na Dinari, Budo Simonović, dopisnik "Vesti" iz Crne Gore, nije ni slutio da će ga sudbina ove žene odvesti u istraživačke vode iz kojih će kasnije isplivati knjiga "Ognjena Marija livanjska", jedno od najpotresnijih svedočanstava o stradanju Srba na prostoru bivše Jugoslavije.

Budo Simonović na dnu jame Ravni dolac

Simonovićeva knjiga doživela je peto izdanje i nakon nedavne promocije u Beogradu, prošle nedelje predstavljena je i čitaocima u Crnoj Gori.

Stravični ustaški zločini počinjeni nad Srbima u Livnu i livanjskom kraju u leto 1941. godine - uglavnom 30. jula, na Ognjenu Mariju i tri dana kasnije, 2. avgusta na Svetog Iliju, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Za ta dva dana na ovom području je na najsvirepiji i najzverskiji način usmrćeno 1.587 Srba, čija imena su navedena u knjizi po mestima i gubilištima. Među žrtvama je bilo više od 700 dece, čak i tek rođene. Samo u selu Golinjevu, gde nije pretekla nijedna srpska glava, od 256 žrtava bilo je 24 nekrštene dece.

- Po broju žrtava ovi zločini možda nisu toliko karakteristični u odnosu na druge krajeve u kojima je Pavelićeva ideologija i ustaška soldateska istrebljivala Srbe. Međutim, po bestijalnosti i krvoločnosti i metodama koje su ustaše primenjivale, oni prevazilaze sve što je ljudski um do tada znao - tvrdi Simonović.

Na gotovo svim drugim stratištima, Pavelićevi "sveti ratnici" su ubijali svoje žrtve najmanje trošeći municiju. Uglavnom je radio nož (kao u Glini, gde je u pravoslavnoj crkvi zaklano 1.564 Srba) ili malj.

- U livanjskom kraju su u jame bezdanice (duboke barem 20 do 25 metara) bacali žive ljude i ostavljali ih da tu danima skapavaju. Najdrastičniji primer je jama Ravni dolac na Dinari, duboka gotovo 50 metara, u koju su 30. jula 1941. godine ubacili 218 žitelja Gornjih i Donjih Rujana, isključivo žena i dece. Bilo ih je više od 100 mlađih od 14 godina, među njima i novorođenčadi. Čudo se ipak dogodilo: njih 14, 13 žena, devojaka i devojčica i jedan dečak, ipak su preživeli taj pakao i, zahvaljujući hrvatskom "oružniku" Vinku Tomašu, izvađeni su i spaseni posle 45 dana! Među preživelima su bile i tri trudne žene od kojih je jedna Stana Lalić, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, pobacila u jami, a dve su se kasnije porodile - Gospava Bošković je rodila ćerku, a Sava Kozomara blizance, ćerku i sina! Upravo ta žena koja se porodila u jami-grobnici, Stana Lalić, glavni je krivac za nastanak ove knjige - otkriva Simonović.

Trudna bačena u jamu: Stana Lalić

- Pošto joj je od ustaške ruke stradao i muž Mićo, ona se kasnije udala za Petra Crnogorca iz Čelebića, kojem su ustaše takođe pobile svu familiju - iz jame Bikuše se izbavio samo on i sinovac mu Ilija. Život je ipak krenuo dalje, Stana i Petar su zasnovali novu porodicu i ostali u Čelebiću. U leto 1990. godine ja sam saznao za Staninu sudbinu i kao reporter "Ilustrovane Politike" krenuo u Čelebić da napišem priču o njoj. Tako je nastala prva strana ove knjige, tako sam otvorio možda i najtragičniju stranicu srpske istorije. Stana mi je tada, pored ostalog, kazala da je osim nje u jami Ravni dolac na Dinari preživelo još trinaestoro i da ih je još desetoro među živima - priča Simonović.

Za 15 meseci potom, Budo Simonović je i zapisao priče svih preživelih iz te jame, ali i mnogih drugih preživelih i neposrednih svedoka sa dvadesetak ostalih ustaških gubilišta i jama u okolini Livna. Tako je nastala ova potresna čitanka o zlu, upotpunjena nepobitnim i neoborivim, pola veka prikrivanim dokazima.

 

Prvo izdanje knjige "Ognjena Marija livanjska" je objavljeno i predstavljeno upravo u Livnu 11. avgusta 1991. godine, na dan kada su ovde sahranjeni posmrtni ostaci srpskih žrtava izvađenih iz jama i drugih stratišta posle tačno pola veka.

Na cinično pitanje koje su ovih dana postavili hrvatski zastupnici u Hagu, zašto se Srbi u priči o genocidu vraćaju "čak do 1941." i licemerne tvrdnje da genocida nije ni bilo, Simonović nudi dovoljno ubedljiv odgovor - svoju knjigu.

- Ako je tom bezdušnom evropskom svetu zaista stalo do istine, ako ne veruje ni ovoj knjizi ni tolikim drugim neoborivim dokazima, neka pitaju još žive Božanu - Boju Lalić, udatu Radeta iz Gubera kod Livna, Milicu - Milku Bošković, udatu Maljković iz Surčina, i Maru Lalić, udatu Jurić iz Banatskog Despotovca, koje su preživele pakao jame Ravni dolac i još žive i svedoče kako je bilo. Neka pripitaju Maru Crnogorac, udatu Kozomara, eno je još živi u Zemunu. Ona je kao osmogodišnja devojčica sedam dana provela u jami Bikuši iznad Čelebića i slučajno spasena zajedno sa vršnjacima Anđom i Mićom Ercegom. Ili možda Miru Ždero, penzionisanu nastavnicu iz Novog Travnika, koja je imala samo pola godine kad su je ustaše sa majkom i ostalom brojnom rodbinom bacile u jamu Tušnicu - sabira Simonović koji je četvrto izdanje svoje knjige 2007. dopunio podacima o novim ustaškim zločinima u Livnu i okolini počinjenima devedesetih godina prošlog veka.

- Zločini i genocid su se ponovili, i što se tiče metoda i što se tiče svireposti i odlučnosti novoustaša da konačno istrebe Srbe sa tog prostora. Jedino je bilo manje žrtava. Po još ne sasvim utvrđenim podacima, stradalo je nešto više od stotinu Srba, onih koji nisu na vreme uspeli da pobegnu i spasu se - zaključuje Simonović.