Spomenik pastuvu Acku
Kada je seljak i ratnik Vladisav Petrović iz okoline Osečine 26. marta 1925. podigao spomenik svom konju Acku, mnogi su bili u čudu, ali čudili su se samo oni koji nisu poznavali osmogodišnji ratnički put seljaka i ratnika i njegovog ratnog druga pastuva Acka.
Priča o podizanju spomenika konju započela je nešto pre Balkanskih ratova kada su braća Vladisav i Radoje Petrović u Rumi, od nekih prečanskih Srba kupili pastuva Acka kako bi ga uparili sa svojom kobilom Ticom koja je bila ponos bogate porodice Petrović.
- Kada su crkvena zvona i dobošari oglasili početak Balkanskih ratova, braća Vladisav i Radoje su, kao prvopozivci, znali šta im je činiti. Radenko je uzjahao Ticu, a Vladisav Acka pa su otišli pravo na Kosovo gde su oslobađali svetu srpsku zemlju i tako su, kako su mi pričali, prvi put preko Albanije stigli sve do Jadranskog mora. Jes, još su mi pričali da je među konjičkim pukovima bilo veliko rivalstvo ko će prvi napojiti konje na moru, jer je to bila tolika čast. Došlo je dotle da su komandanti konjičkih jedinica potezali i oružje u želji da se i na ovaj način ovenčaju slavom. Radenku i Vladisavu je pripala čast da Tica i Acko među prvima popiju morsku vodu. To je prvi put bilo da su prešli Albaniju i ne sluteći da će za godinu-dve ponovo putovati albanskim bespućima - pripoveda Ranko Petrović, unuk srpskih ratnika stojeći pored spomenika pastuvu Acku, valjda jedinom podignutom ovoj životinji u svetu.
Oružje iz Balkanskih ratova se još nije ni ohladilo, a naišao je Veliki rat, jedan od najkrvavijih u dotadašnjoj istoriji sveta.
- Vladisav, Radoje, kobila Tica i pastuv Acko su ratovali od 1912. do 1920. Učestvovali su u bitkama na Ceru, Kolubari, Mačvi, u dolini Jadra, a potom su Vladisav i Radoje preživeli golgotu Albanije, zajedno su lečeni u Francuskoj, nakon čega su se vratili na bojište i učestvovali u probijanju Solunskog fronta i oslobađanju Srbije. U bitkama su i dede i konji ranjavani, ali sve vreme su i Vladisav i Radoje vodili brigu o Tici i Acku, koji su mnogo puta spasavali glave svojim gazdama. Zapravo, tada niko nikome nije bio gazda jer su i Vladisav i Radoje svoje konje doživljavali kao ratne drugove. Vladisav i Radoje su se tek nakon dve godine posle rata vratili u selo jer su morali da čuvaju krhke granice od Italijana, Austrijanaca i Mađara. U selo su se vratili ovenčani slavom na svojim konjima. Tica je sa sobom dovela i dva svoja ždrebeta - kaže Ranko Petrović.
Vladisav i Radoje su se prema Tici i Acku ophodili sa velikim poštovanjem. Nisu ih vodili u poljske radove.
Pročitajte još:
* Za svakog vojnika po jedna omorika
* Lekari koji su umrli za srpske vojnike
- Jahali su ih samo o vašarima kada su izlazili da se njima hvale. Kada su konji bili bolesni dolazili su najbolji lekari čak iz Lešnice kod Loznice da ih leče, a kasnije ih nisu više ni jahali nego su Tica i Acko išli za Vladisavljevim i Radojevim kočijama i čezama, onako, samo da budu viđeni. Nažalost, neki mladi vo sasvim slučajno je rogom ubo Ticu koja je od rana uginula u njivi porodice Popović gde je i sahranjena jer je, braća su bila ubeđena, sama izabrala mesto. Od tog trenutka tog nesrećnog vočića u porodici niko više nije mogao očima da vidi, pa je samo nekoliko dana kasnije prodat - priča Ranko.
Postupak koji se ne oprašta
- Braća Vladisav i Radenko su vodili računa i o ratniku iz sela Krivaje sa kojim su prošli sve nedaće srpskih ratova. Jednom prilikom su došli u kuću svog prijatelja, ali kada su čuli da je on zbog nemaštine prodao svog ratnog konja, na njega su potegli revolvere jer su bili ljuti smatrajući da je prodao svog ratnog druga. Tada su mu rekli da mu više nikada neće doći i zabranili mu da im dolazi u kuću i tako je bilo do kraja života - kaže Ranko.
Godinu-dve posle Tice, uginuo je i Acko.
- Vladisav je prvo hteo da svog pastuva sahrani u porodično groblje Pavlovića , ali mu to nije dozvolio sveštenik smatrajući da "marvi nije mesto među ljudima" i zapretio da, ako to uradi, nikoga više od Petrovića neće da opoje. Poštujući reč paroha, Vladisav je svog vernog ratnog druga sahranio na pedesetak metara od groblja, na ćuviku koji se od tada zove Ackov ili Konjski grob. Posle toga Vladisav je tu postavio i spomenik na kojem je upisano čije telo leži pod tim spomenikom, što je jedinstven primer odnosa srpskog seljaka prema konju - dovodi priču kraju Ranko Petrović.
