Spomenik i neprijatelju iz Austrougarske

Iako je prošao čitav vek od napada vojske Austrougarske monarhije na Srbiju i čuvene Kolubarske bitke koja se i posle sto godina izučava na svim vojnim akademijama u svetu, na liniji nekadašnjeg fronta seljaci još uvek orući zemlju pronalaze kosti poginulih vojnika, delove vojničke opreme i srpskih i austrougarskih vojnika, šlemove, na hiljade puščanih čaura i na milione olovnih gelera.

Mihajlo Sajić pokazuje spomenik koji je postavio njegov rođak

Na liniji fronta koji se protezao od Suvobora do Rudnika, a posebno na delu linije razdvajanja dve vojske na planini Rajac gde su se odigrale najžešće bitke, još se u zemlji mogu uočiti obrisi nekadašnjih srpskih i austorougarskih rovova u kojima su vojnici masovno ginuli - Austrougari u nadi da će pokoriti Srbiju, a Srbi herojski braneći svoja ognjišta.

Mnogi od njih i posle sto godina leže u neobeleženim grobovima, ali ima i primera kada su meštani obeležavali humke poginulih vojnika, bez obzira na boju uniforme. Takvih grobova u selima na padinama Rajca ima na desetine, a počivališta imenovanih i neimenovanih austrougarskih vojnika narod i danas održava i o zadušnim danima pali voštanice. Jedan od takvih spomenika koji čuva i veoma zanimljivu priču o događajima iz tog vremena nalazi se u zaseoku Prostuga, nedaleko od kuće Lukovića u selu Gornji Branetići, u kojoj više niko ne živi, ali se sećanje na te ratne događaje održalo u kućama familije Milenković.

PORUČNIK FIC
- Ne znam da li je baš tako bilo, ali prema priči koja se sačuvala do danas, kuća domaćina Dragoslava Lukovića se našla između austrougarskih i srpskih položaja. U srpskom rovu nedaleko od kuće kao vojnik nalazio se i Dragoslav koji je svakog dana gledao kako mu vojnici u plavim unifomama i rančevima od teleće kože zalaze u podrum i kako mu maltretiraju porodicu. Jednog dana, valjda kada više nije mogao da izdrži, na svoju ruku je napustio rov i došao do svoje kuće gde je zatekao jednog austrougarskog vojnika. Naravno, presudio mu je, a telo vojnika je odvukao u obližnji potok nakon čega se vratio u rov među srpske vojnike - priča 78-godišnji Miroslav Milenković, događaj od pre sto godina.

 

Dragoslav Luković se nakon rata vratio svojoj kući, ali u domaćinstvu su počele da mu se događaju raznorazne nesreće, te se njegova žena Ljubica za pomoć obratila nekom vidovnjaku Radoju iz Ivanovaca kod Ljiga koji ju je poučio da podignu spomenik bezimenom vojniku i da ga pop opoje.

- I stvarno, negde pedesetih godina prošlog veka Lukovići su neznanom vojniku pored potoka podigli mali spomenik, a osveštao ga je neki pop Aleksa iz Boljkovaca. Lukovići su za pomen tom vojniku spremili i bogat ručak, a svemu tome sam i ja prisustvovao. Od tada, to je bilo pravilo, o zadušnim danima pored spomenika su paljene sveće, a o spomeniku je do kraja života brinula Dragoljubova snaja Milica - priseća se Miroslav Milenković kako su Lukovići preuzeli brigu o neznanom pokojniku. U ovom selu ima još nekoliko humki gde su sahranjeni i opojani posmrtni ostaci vojnika koji su sklonjeni sa njiva.

Žestoke borbe u kojima su ginuli i srpski i neprijateljski vojnici vodile su se u selu Gukoš kod Ljiga o čemu svedoči i spomenik austrougarskom poručniku Fricu Štuklu koji se nalazi na imanju 71-godišnjeg Mihajla Sajića iz ovog sela.

- Spomenik od belog mermera na našem je imanju već skoro 100 godina, a podigla ga je odmah nakon završetka Prvog svetskog rata majka poginulog austrougarskog poručnika Frica Štukla. Njega je u najžešćoj borbi ubio smrtno ranjeni srpski vojnik na mestu Bela stena. Spomenik je podignut uz dozvolu mog dede, ali od tada više niko od njegove rodbine nije obilazio. Na spomeniku na nemačkom jeziku piše "Ovde počiva poručnik Fric Štukl, star 49 godina. Poginuo u Ljigu 28. novembra 1914. godine. Snivaj svoju tužnu majku". O njemu su brinuli moj deda, moj otac, ja, a o njemu će brinuti i moji potomci. Na njemu će se paliti sveće sve dok je Sajića jer ovaj spomenik, kao ni svi drugi spomenici podignuti austougraskim vojnicima, nisu spomenici samo neprijateljima već i veličini naroda spremnog da prašta.

SRPSKA ZEMLJA
Njive i livade na padinama Suvobora i Rajca, posebno u selima Slavkovica, Ba, Kadina Luka i Gukoš decenijama su bile grupne ili pojedinačne grobnice i srpskih i austrougarskih vojnika. Majka Frica Štukla je pronašla svog sina i obeležila njegovu večnu kuću, ali koliko srpskih, austrougarskih, slovačkih, mađarskih majki nikada nije saznalo gde leže njihovi izginuli sinovi. Mnogi od njih počivali su u neobeleženim grobovima, pa su se posle mnogo godina njihove kosti ukazivale iz izorane zemlje. To se desilo na imanju Dobrivoja Sajića iz sela Gukoš.

- Godinama smo orući njive iskopavali kosti poginulih ratnika, a ko će znati kojoj su vojsci pripadali. No, iz poštovanja prema poginulima, pa makar to bili i austrougarski zavojevači, 1999. godine sam na svom imanju podigao mermerni spomenik na kojem piše "Svim izginulim u ratu 1914. godine, čiji su grobovi na mom imanju i okolini Belih stena, podiže D. Sajić". Računam da će neprijatelje za sva vremena pomiriti srpska zemlja te na svake zadušnice pored spomenka članovi moje porodice popale sveće, okite ga cvećem, kakav je red, a neko od ukućana u crkvu odnese žito za pokoj duše izginulima. Među onima čije kosti leže u zajedničkom grobu sigurno ima i neprijateljskih vojnika, ali pokojnike treba poštovati. Bez obzira na mnogobrojne zločine, mnogi austrougarski vojnici nisu svojom voljom pošli da unesreće srpski narod - kaže za "Vesti" Dobrivoje Sajić.

Zajedničke grobnice i spomenik austrougarskim i srpskim vojnicima postoje u Loznici, Lazarevcu i Gornjem Milanovcu...