Dnevnik Velikog rata (12): Slava na Grozdovu kamenu
Ponedeonik, 3. oktobar. Dejstvuje se silno. Sve bela klupčad izbijaju po grebenu samih rovova, a razorna zrna silno padahu po samim rovovima. Crni dimovi izbijahu kao stubovi. Pešačke borbe nema. Oko 2.00 po podne dobismo naređenje da ceo položaj tri-četiri časa po podne što jače tučemo artiljerijskom vatrom i u 4.00 po podne da vatru obustavimo, jer će tada pešadija krenuti.
Dejstvovano je silnom vatrom na celom reonu, naročito na Sokolu, sve do 4.00 po podne, kad je vatra po naređenju obustavljena. Pešadija pokuša pokret; na sve strane kod Sokola počeše puške, uzavreše kao god zavađene čavke. Svi smo uprli durbine i obratili najveću pažnju, tako sam se sav predao, čini mi se i disanje obustavio, rad videti rezultat našeg rada i ishod borbe. Pešačka borba poče da se utišava, i već u 5.00 po podne potpuno se utiša. Pešaci nisu mogli nimalo da krenu, već su ostali u svojim rovovima.
DANAK UMORU
Utorak, 4. oktobar. Dani su prolazili sa uobičajenim dejstvom. Videlo se da je ovo mala nada i vrlo umesna primedba potpukovnika Dobrosava Milenkovića. Počinje i sitna kiša sa snegom. Ja sam se osećao bolestan i jedva sam se držao na nogama; 15. oktobra grejaše sunce, ali zubato. Sedeo sam na osmatračnici prislonjen na jedan veliki kamen. Odjednom, na oči mi se navuče mrak i uhvati me nesvest. Pao sam. Kada sam se osvestio, bio sam skinut pod osmatračnicu, pružen na leđa, raskopčan i vojnik me trljaše vodom... Više mene stajahu komandir i potpukovnik Panta. Htedoh da ustanem, ali mi oni ne dadoše; zapitaće me komandir: - Možeš li, Mileta, sa vojnikom sići peške do kujne 5. brdske baterije? A ja ću narediti da se izađe sa konjima, pa siđi u popunjujući deo u Donji Požar, pa se malo odmori.
Zaista, od slabe hrane, kiše i hladnog vetra, stalnog noćnog ustajanja zbog dejstva, iznurilo se. 22. oktobra otišao sam ponovo lekaru i tada me je naš lekar dr Prokić uputio u bolnicu, u 1. zavojište, u Subotsko. Uveče sam tamo zadržat; zanoćili smo u velikom bolničkom šatoru. Bilo nas je 10-15 vojnika iz raznih jedinica. Svaki je izgledao hrđavo. Gotovo celu noć nisam mogao zaspati. Neki se teret na mene navalio. Pomislim na moje kod kuće, kako sam od njih daleko ovako bolestan i dosta iznemogao, ko zna šta će sa mnom biti, jer sve više i više malaksavam. Cele noći, pak, kukaše i jaukaše poneki od vojnika. Izjutra, krenuli smo za Kosturjan u 2. zavojište. Neke potovariše u kola, a ja ne htednem na kola, već sam, polako, peške.
Tamo je lekar bio dr Josif Nedok, naš stari prijatelj. On me je odmah pregledao, smestio me sa još četvoricom u manji šator, i reče mi da se ništa ne plašim, samo je iznurenost... Odmah po mome odlasku u bolnicu, potporučnik Sreta Veličković i prijatelj Parađanin umolili su komandanta da me prevede na službu u štab diviziona, govoreći mu da mi je brat Zdravko poginuo i da sam ja sam ostao, da bi trebalo me sačuvati. Komandant im je obećao i svojom naredbom od 29. oktobra preveo me na službu u štab diviziona. U bolnici sam se odmah posle nekoliko dana osećao bolje. Tako, dok sam sedeo u šatoru, odjedared uđe naš ordonans iz štaba diviziona, donese mi pismo od potporučnika Sretena, u kome me on o prevodu u štab izveštava i šalje mi flašu vina i kutiju kolača. Napisao sam mu pismo i zahvalio mu se na pažnji i brizi... Gotovo svakog dana ordonans me je obilazio i uvek mi od potporučnika Srete, poručnika Parađanina i kapetana Mitrovića ponešto donosio. Kako sam se vrlo dobro osećao, umolio sam dr Nedoča te me je pustio iz bolnice...
Dnevnik Velikog rata: |
Subota, 12. novembar. Posle dva-tri dana po mome dolasku trebalo je da se izvrši smena nekih baterija sa položaja i komandant naredi ađutantu da se napiše za to zapovest. Ađutant napisa i odnese komandantu, koji je sedeo kod založene vatre pod tremom crkve. Vrati se odmah, ljut baci zapovest na astal. Nije mu komandant hteo potpisati, jer mu nije napisana onako kako je on mislio da treba da bude. Govoreći "neka piše sam komandant", izađe ađutant iz kancelarije, lupivši vratima. Ordonansi čekahu na ovu zapovest, jer beše vreme da se nosi.
Znajući da je ovo hitno, uzmem i napišem zapovest za smenu tih baterija, a u duhu već dobijene zapovesti. Znao sam uloge i zadatke baterija, pa obuhvatajući sve kako za one što se skidaju, tako i za one što posedaju položaj, vodio sam računa da bojna sposobnost bude osigurana. Kad sam bio gotov, odnesem za potpis komandantu koji seđaše sa komandantom brigade pukovnikom Dobr. Pavlovićem. Sa zapovešću, poneo sam i jedan izveštaj telefonski, koji treba telefonski poslati. On potpisa taj izveštaj, ja mu onda rekoh da sam napisao zapovest za ove baterije i predadoh mu.
On čita u sebi i vidim ga zadovoljnog lica. Kad bi gotov, potpisa i zapita me: - Jesi li ti, Mileta, ovo pisao? Rekoh mu: - Jesam. - Onda prepiši isto ovako za operacijski dnevnik, da se unese, a ovo odmah daj ordonansima neka nose. Čudio se lepoj stilizaciji i valjanosti pisanja i kaže "kao da sam mu diktirao u pero". Odmah za ovim posle nekoliko dana, dođe naređenje iz armije da se ucrta jedan topovski amplasman i pošalje im crtež. Komandant se ljućaše, kaže: - Kako ću da im crtam, kao da ja imam naročite crtače? Potporučnik Veličković bejaše tu u kancelariji i reći će komandantu: - Imaš Miletu, sve će on to lepo nacrtati, samo mu reci i daj mu razmer. Tako i bi. Komandant ode radi obilaska baterije, a ja uzmem crtaće hartije i tuševe, periće i ostalo što sam doneo sa sobom prilikom dolaska iz baterije. Kada je komandant došao, podneo sam mu na uviđaj i sprovodni akt da potpiše. Čudio se kako sam ja to divno uradio, prosto nije verovao. Poslali smo to armiji, i posle nekoliko dana dobismo akt sa priloženim crtežom, koji se šalje svima baterijama kao cirkular s naređenjem da uzmu kopiju sa priloženog crteža o topovskim aplasmanima. Komandant će reći: - Pa ovo je onaj, Mileta, tvoj crtež! I zaista je i bio. Komandant je još više obratio pažnju na mene. Meni je bilo vrlo lepo, a i ja sam se pak trudio, te sam sve što sam god mogao učiniti, radio samo da se sve postigne...
Prva karta od kućePetak 9. decembar. Na veliku moju radost dobio sam prvu kartu od mojih od kuće iz Pranjana, u kojoj mi otac Miko javlja da su kod kuće svi živi i zdravi. Veoma sam se obradovao, odmah sam se drukše osećao, bio sam raspoloženiji i veseliji. Dani su prolazili i već nam stiže i Božić. Kupili smo prase, spremili vina, dočekali ga i veselo propratili, kao i Novu godinu. |
ARMUNIKA U BATERIJI
Nedelja, 8. januar 1917. Pošto sam svršio posao, krenuo sam se sa narednikom Jovičićem kod majora Savića na slavu, koji svoje krsno ime Svetog Jovana proslavlja na položaju kod Grozdova kamena pod Peštarom. Hladan vetar duvaše sa visokih planina ispred nas sa Veternika i Golog bila. Vesela pesma praćena svirkom armunike čula je se na položaju kod baterije. U lepo podignutom šatoru iskićenom sa bršljenom, bili su za ručkom gosti majorovi, gde su se veseo smeh i zdravice uz zveket čaša čuli, a uz to pratila ih je armunika. Kada smo se mi pojavili, svi su uglas viknuli: "Dobro nam došli!" Major Voja Savić, koji je sedeo bliže dna sofre, skočio je i dočekao nas je, poljubivši se sa nama u obraz. Čestitali smo mu slavu i mi smo posedali za sofu za kojom su bili i ostali majorovi gosti, a to su potporučnik Alek. Stanojević, dr Velja Janković, kao i svi narednici i podnarednici iz majorove baterije. Lep je primer poštovanja svojih mlađih i roditeljska pažnja koju major Voja Savić svojim podoficirima čini. Mora biti svakome jasno zašto su rad i poslušnost u bateriji kod njega uvek najbolji, jer se i sa mlađima najbolje postupa.
