Dnevnik Velikog rata (11): Korak bliže otadžbini
Subota 6. avgust 1916. Po samoj mirnoći na bojištu izgleda da se sve priprema na veliku borbu... Vojnici bejahu svi u stroju zajedno sa vodnicima; komandir beše na sredini ispred stroja, visok kao bor, ponosit i gord, veličanstvenog izgleda, nikada kao sada. Odmah mi prohuja kroz glavu, mora imati nešto značajno. Junački glas komandira gromnu "Pomozi Bog", složno i glasno odjeknu "Bog ti pomogo", razleže se po celoj šumi, dolinom ispod gorostasnih Maglenskih gora Veternika i Kožuha; komandova: "Kape skini, molitva"; jedan od podoficira očita "Oče naš", potom komandir komandova: "Pokris na mestu voljno!".
SUZE RADOSNICE
Tajac izvesno vreme, koji komandir prekide svojim krupnim glasom: - Vojnici, došao je dan koji smo svi željno očekivali. Naređeno je da se jutros izvrši napad na neprijatelja na celom frontu naših armija, to jest na levom krilu ovoga balkanskog bojišta. Vojnici, došao je dan kada ćemo sa Božjom pomoću, složno, jednovremeno udariti na neprijatelja, kada ćemo krenuti u ime Boga, za našu milu otadžbinu, našim milim i dragim, koji nas željno očekuju i koji i dan i noć uplakanim očima, mole se svevišnjem Bogu da nas sačuva, te da se živi i zdravi vratimo u njihov zagrljaj. Zato se traži od nas, da bi uspeli ispuniti našu svetu dužnost, to jest da oslobodimo svoju nejač od neprijateljskog tlačenja i da opet vaspostavimo i uveličamo našu milu otadžbinu, treba da svaki vrši svoju dužnost predano i savesno, te da posvedočimo, da smo dosledni sinovi naših predaka i da u našim žilama juri ista krv naših slavnih pradedova, koji su se uvek žrtvovali za održavanje srpskog plemena i pored silnih najezda raznih naroda, koji su na njih nasrtali; samo na taj način, naš zadatak moći ćemo ispuniti i naš će se rad krunisati pobedom i slomom neprijatelja i samo preko tog mosta - predanog i savesnog vršenja svoje dužnosti od đenerala pa do poslednjeg komordžbije - moći ćemo preći neprijateljsku reku i bujicu u našu oslobođenu i uveličanu otadžbinu našim milim i dragim u zagrljaj!
Pojačanje iz RumunijeSve nas je veoma obradovala vest "da je Rumunija stupila u rat i objavila Austrougarskoj i Bugarskoj rat". Držali smo da nam je uspeh garantovan i da ćemo kroz 2-3 meseca, a najdalje do jeseni, sa ratom svršiti i da ćemo u ime Boga biti kod svojih kuća u velikoj Srbiji. |
Na ove reči komandirove zablistale su suze od radosti u očima sviju, a krv je jurila od uzbuđenja. Koračajući svojim krupnim i odmerenim koracima ispred stroja, komandir produži: - Vojnici, u 6.30 jutro sa celoga fronta naših armija, grmnuće topovi na neprijateljske položaje, posle silne artiljerijske pripreme, naša pešadija krenuće napred; stoga skrećem pažnju svima i od svakog tražim, da se po cenu naprezanja i žrtava moraju izvršavati zapovesti i naređenja, kako moja, tako i sviju pretpostavljenih do najmlađeg; a posavetujući nas svojim očinskim savetima, da svaki straga vodi računa o svome zdravlju, te kako bi ovaj sveti zadatak mogli lakše izvršiti, i napor izdržati...
Produži još vazda raznih pouka, koje je on kao stari ratnik imao iskustva. Naročito je naglasio da su zakloni topovski dosta slabi i da još iduće noći imaju se svi ojačati, govoreći, bolje je da svi pet noći ne spavate utvrđujući se, nego da vaš jedan drug pogine, koji je sve napore do sada izdržao, i na sva iskušenja i patnje ostao pravi Srbin i veran sin otadžbine. Utvrđujte se, ne žalite za to truda, jer poslovica kaže "Ko se čuva, i Bog ga čuva"!
Borbe se ogorčeno produžuju, naš XII pešadijski puk napadaše na Veternik... Naše armije na levom krilu uz pripomoć savezničke vojske, koja je pod komandom našeg đenerala Mišića, potiskuje neprijatelja, nanoseći mu velikih gubitaka...
Nedelja, 4. septembar. Uveče, izvestiše nas da su naše hrabre trube iz Drinske divizije zauzele Kajmakčalan. Iz komunikea Vrhovne komande o ovoj borbi vidim da je poginuo moj dobar drug i prijatelj rez. kapetan Milorad Ćirirović iz Novaka. Pre nekoliko dana pisao mi i pozdravio me, a sad, posle nekoliko dana, u ovoj svetoj borbi položio je svoj mlad život za vaskrsnuće svoje Otadžbine.
Puni rovovi mrtvihUtorak, 27. septembar... Oko 2 časa po podne poče neprijateljska haubička artiljerija od Kravice da dejstvuje na našu bateriju, i to sa silno eksplozivnim granatama. Pošto smo svršili gađanje... komandir će mi reći: "Hajdemo, Mileta, da obiđemo neprijateljske pešačke rovove na Šumovitoj čuki, koje smo 29. ovog meseca gađali." Peli smo se polako; svud na sve strane mnogo mrtvih. Neki leži na leđa, raspuštenih ruku, neki potrbuške; pored svakoga lokve krvi i krvavi zavoji svud se dadu videti. Kada smo se približili rovovima, beše se sunce smirilo... Tih povetarac večernji zaćauri i stane, a tek lišće na šumi zašušti, zatreperi i umiri se. Umesto svežine, umesto uživanja, osećao se veoma jak zadah od leševa, a na pomisao na ovakve izginule čovek mora biti skrušen i tužan. Kada smo pak izašli na vrh čuke kod glavnih rovova, onde sam video strahovitog prizora, kakvog posle Cera nisam video: puni rovovi mrtvih po gomilama... |
Četvrtak, 29. septembar. Ja seđah ispod velike stene, sklonio se, jer nas neprijatelj poče gađati haubicom od Kravice i beležio sam komandovane elemente... Strašan prasak ču se i parčići zaknuše. Pomislih, sigurno neprijateljsko zrno udari u magacin ili se naše zrno raspršte iz usta cevi. Javiše nam da se nesreća desila kod 1. topa; cev mu prsla. Kod topa leži mrtav nišandžija podnarednik Milić Radaković, kome je glava odneta, a pomoćnik Lazović, ne zna se da li je živ ili mrtav, leži nepovređen. Komandir otrča. Mene obuze neka jeza i tuga. Žao mi ih je, oba su bili dobri mladi ljudi. Kad sam i ja došao, video sam strašnu pogibiju: krv poprskala ono malo paoca što je ostalo, top sav prskao u paramparčeta, mrtav ležaše podnarednik Milić, a Lazović se beše malo osvestio. Odmah je poslat u bolnicu lekaru. U toku noći spremljena je raka i u petak 30. septembra, tek se sunce pomaljaše iza Pajika planine, bili smo svi skupljeni gologlavi oko rake i sahranili smo telo podnarednika Milića na divnom obrešku pod velikim kestenom. Komandir se dirljivim govorom oprostio sa njim u ime starešina i roditelja...
Dnevnik Velikog rata: |
Nedelja, 2. oktobar. Ovoga dana je komandant XIX pešadijskog puka pukovnik g. Dobrosav Milenković lično obišao front kod Sokola. Pred veče dođe na našu osmatračnicu. Seo je kod založene vatrice, gde je bio i p. pukovnik Đukić, moj komandir, i ja. Vodio se razgovor o predstojećem napadu. Pukovnik Milenković izlagao je svoje mišljenje da ne bi trebalo preduzimati napad sa ovom snagom koju imamo; trebali bi da imamo bar jedan bataljon u rezervi; položaj je vrlo jak, i sumnja u uspeh. Iznoseći i to da strategijski razlozi ne mogu dozvoliti napad na Soko, jer imati u obzir da je položaj jak, istaknut, i po njegovom mišljenju bi trebao napadni pravac trupa ove divizije da ide na terensku vezu Sokola i Dobrog polja, a Drinske divizije na Gruniške položaje. Tim napadom zagrozio bi se neprijateljski položaj na Sokolu i morao bi se sa njega sasvim povući na liniju Dobro polje - Grunište, jer prihvatnih ni oslonih položaja nema, a napadom na Soko, kako se zapovešću naređuje, bilo bi potpuno lomljenje naše snage bez razloga o ovaj neosvojiv i jak položaj, koji je prirodom dobar pešadijski položaj.
PREDLOG ODBIJEN
Njegove razloge brigada nije primila, već je naređeno da sutra u 7 časova izjutra artiljerija počne sa dejstvom pripremu za pešački pokret, koji treba izvršiti oko 4 časa po podne. Komandanti odoše... pa smo duže kod vatre sedeli ja i komandir, večerali i razgovarali o budućoj borbi. Ja sam potpuno bio ubeđen u razloge pukovnika Dobrosava Milenkovića, i držao sam da artiljerijska priprema treba da traje bar 3-4 dana i tek tad pešadija da preduzme napad i to da ima bar jedan bataljon u rezervi.
