Dnevnik Velikog rata (7): Čestitke za nov život
U avgustu 1915. Srbiji je zapretila nova opasnost, rat sa Bugarima.
Mileta Prodanović u to vreme beleži: "Predviđajući opasnost po našu otadžbinu ako rat sa Bugarskom izbije, a znajući da se mi upućujemo na front pred Bugare i da ćemo u slučaju rata sa njima, očajno se braniti, borbe će biti za opstanak, velike i krvave, ko zna šta će biti sa nama... seo sam i napisao pismo kući i Cvijeti. Dao sam joj dosta saveta o postupanju u životu, zamolio je da roditelje moje dobro sluša, decu da neguje, čuva i školuje, da za mene ništa se ne brine, ja ću o sebi voditi računa. U isto vreme poslao sam i pismo, koje je bilo kod mene, a kojim su se austrijski oficiri 1914. kada su zauzimali Pranjane, majci zahvalili na lepom dočeku. Neka im se i to nađe. Ja predviđam da, ako rat sa Bugarima izbije, mi ćemo biti pregaženi od Austrijanaca i Bugara, jer je mala naša snaga da dade otpora".
SMRT ZA DLAKU
Prvog oktobra 1915. artiljerski napad Bugara sa Crnog vrha označio je početak rata sa Bugarskom. Srpskom vojskom proneše se glasine da je neprijatelj zauzeo Vranje, ali i da je Rusija objavila rat Bugarskoj.
"Nedelja, 18. oktobar. Danas su neki slavili Svetog Luku. Penjući se uz Grnčarevu čuku posmatrao sam borbu, koja se žestoko vodila na celoj liniji našoj od ogranka Suve planine pa do na Vlasinske položaje. Oko 2 časa po podne stigao sam blizu položaja naše baterije, koji je bio jako dobro obasut neprijateljskim haubičkim zrnima. Naša baterija ipak dejstvovaše, ali čim neprijatelj opali, posluga pobegne u zaklon. Ostavio sam konja kod prednjaka i uputio sam se bateriji na položaj. Kad sam bio blizu baterije, pod samim položajem, neprijateljska haubica opali, ču se pucanj. Malo potraja, pa se čuje zrno kako putuje baš u pravcu mene. Požurih samo malo bržim koracima. Vidim da se nema kud.
Od sudbine se ne može uteći. Odjednom, iznad moje glave, zrno svojim zvukom fu i pozadi mene, prebaci me, na tri metra grunu i eksplodira. Svoga me dim obuze, komandir i komandant bataljona major Arsenijević sa osmatračnice gledali su durbinom. Kad sam bio zaklonjen u dimu, računali su da sam gotov, a poznali su me kad sam išao položaju bateriji.
Čim sam izašao u bateriju, zovu me na telefon i čestitaju mi nov život. Svima vojnicima milo i raduju se što sam ostao živ i čude se mojoj hladnokrvnosti, jer se nisam bio nimalo uplašio, promenio. U bateriji, kad sam raskopčao koporan, izbija dim i smrdi, koji se prilikom eksplozije zavukao... Na levom krilu celoga dana vrlo jaka borba se vodi. Naši su napadali na Golaš koji su prošlog dana izgubili, ali ga i danas nisu mogli oteti. Juče i danas naš levi odsek imao je dosta gubitaka... Ovog dana položaj naše baterije je nađen i silno tučen, tako da su u samu bateriju padala haubička zrna, a jedno udarilo baš kod našega šatora... Pomolio sam se Bogu kad sam hteo leći, što me je danas sačuvalo od smrti...
Ponedeonik, 19. oktobar. Dobismo uveče od Komandanta odseka naredbu, koju da saopštimo vojnicima, da su trupe Timočke divizije I poz. potukle Bugare na severnim padinama Suve planine kod Bele Palanke, kao i da je Rumunija objavila rat Bugarima; da Rusi bombarduju Varnu i Burgas i da maršuju preko Dobrudže; Englezi bombarduju Dedeagač, a Francuzi gomilaju oko deset divizija i tuku se sa Bugarima kod Štipa. Pošto smo pročitali vojnicima ovu naredbu, legli smo. U šatoru sa komandirom o njoj sam dugo komentarisao. Pročuo sam odmah, da situacija ništa ne valja i samo se izmišljava i vojnicima dostavlja, da se moral koliko-toliko očuva."
Krajem oktobra Prodanovićeva baterija dobila je naređenje za pokret ka Vlasotincu i Leskovcu, gde se kod sela Batince 25. oktobra razvila strašna borba. "Pešačka zrna sipala su kao kiša oko nas, 9 časova pre podne naša pešadija poče naglo da odstupa; vojnici iz Trećeg puka III poziva počeše se predavati Bugarima, čak i njihov komandant bataljona rezervni major Sava Lazić... Pešadija je naglo begala; opet zavlada bojazan da ne budemo zarobljeni. Tog trenutka dobismo telefonom naređenje od komandanta artilerije puk. Čed. Vohoskog, da odstupamo do vodenice, gde će nas on sačekati na raskrsnici puteva Leskovac-Vranje i Leskovac-Vlasotinci i izdati nam zapovest za dalji rad. Odmah komandir telefonom naredi "na prednjake zapreži", a mi poskakasmo iz osmatračnice i pritrčasmo bateriji; neprijateljska artiljerija tukla je sve žešće selo i put ka Leskovcu...
Haos u LeskovcuKroz Leskovac haos od trupa i građana, vriska i plač ženskinja na sve strane, radnje se razbijaju i pljačkaju, rulja pljačkaše na sve strane, viđala se i po kućama, vukla i nosila stvari, pa čim je spazila nešto bolje, bacala je i drugo uzimala. Žalosno je i tužno gledati kako se ruši imovina svoje braće, ali besvesna masa nije se obazirala ni na šta... |
Komandant XIV pešadijskog puka p.pukov. g. Stevan Nešić trčao je lično i zaustavljao razbijene pešake, da se vraćaju i zadržavaju Bugare, ali ga nije niko slušao, već su i dalje begali ka Leskovcu i pruzi; jedan vod konjanika rasturen, sa revolverom u ruci, zadržavao je pešadiju, da bar posedne prugu. Gađajući najživljom vatrom, sačekali smo bugarsku pešadiju do 700 metara... U galopu smo prešli prugu i ušli u Leskovac, i žurili ka položaju; vod kapetana Popovića kod železničke stanice brzom paljbom dejstvuje i zadržava neprijatelja, koji besno juri. Haubička baterija majora Toše poče sa Hisara da dejstvuje.
Ponedeonik 26. oktobar. Oko 8 časova pre podne telefonist Ljubomir Petković kazaće mi da Bugari izbijaju na Hisar... Čim smo promakli raskrsnicu puta Leskovac-Prokuplje i pošli Lebanima, počeše padati naši ubijeni konji i kukati pogođeni vojnici. Komandir, videći da bateriju ne može izvući, viknu: "Spasavaj se kako ko može, a vadi sa topova zatvarače." Meci su padali kao grad, iz visine, jer su Bugari na Hisaru, a mi dole; ja sam skočio oko jedne kućice, pored puta za Prokuplje i poljem begao sam, samo sam gledao da nisam u gomili vojnika, jer će gomilu koncentrisanijom vatrom gađati... Na sve strane padaju pogođeni vojnici, obliveni krvlju, kukaju i mole: "Braćo, iznesite me ili me ubijte!".
Uzmem jednog pešaka ranjena, sav u krvi, kao slamku zabacim ga na leđa, produžim trčati, nisam ni trideset koraka prošao, on stade kukati i moliti me: "Spusti me brate, molim te, teško mi je." Spustio sam ga. Produžio sam trčanje dalje, meci su samo šibali, predviđao sam da je gotovo nemoguće iz ovog okršaja izvući se čutav. Molio sam se Bogu, samo da se teško ne ranim, već lako da se ranim ili da poginem, a iz unutrašnjeg džepa izvadio sam revolver, da ako se teže ranim, da živ ne padnem Bugarima šaka, jer sam očima sa položaja gledao kako noževima bodu volove u Haubičkoj bateriji, kao i ljude među topovima. Nisam mogao zamisliti da je čovek u stanju toliko da trči, čitavih pet kilometara pretrčao sam. Kada su pešački meci počeli ređe padati, ipak bojao sam se njihove konjice i trčanje produžio sam sve do prelaza Jablanice...
Dnevnik Velikog rata: |
Gubitaka naših mrtvih i ranjenih koliko je bilo ne da se lako oceniti, polje je prekriveno, ali da su Bugari samo strčali na raskrsnicu puta Leskovac-Prokuplje sa samo jednim mitraljezom, pošto je teren ravan, a poljem je u najvećem neredu begala naša vojska XIV pešadijskog puka, dva bataljona XX pešadijskog puka, ostatak ljudstva od tri zarobljene baterije, pešačke trupe i bojne komore, sve bi pokosili i niko živ ne bi izašao; ili da su samo pustili dva eskadrona konjice, sve bi žive po'vatali i zarobili.
PUKOVNIKOVA GREŠKA
Četvrtak, 29. oktobra. Napisali smo i poslali iscrpan izveštaj o našoj propasti komandantu Timočke divizije I poziva. Komandir je strašno bio utučen, žalio je izgubljene topove, samo suze što mu ne udare. Ja sam pak blažio ga i govorio mu da smo mi izvršili potpuno naš zadatak i do poslednjeg trenutka štitili smo našu pešadiju; a što je pešadija naglo napustila položaj i što nas blagovremeno nije izvestio komandant artiljerije pukovnik g. Vohoska, to mi nismo krivi, mi smo tehnički izvršioci. A oni koji treba da vode računa o strategiji nisu vodili, to mi nismo krivi. Žao mi je samo ljudi, a topova nije.
