Dnevnik Velikog rata (10): Kreće se lađa francuska
Sednem pod maslinu na samoj morskoj obali i zamišljen dugo sedim sam. Misli moje praćene su prošlim ranijim sretnim životom u svome zavičaju, sećam se onoga lepoga života, moje dečice, roditelja, žene, brata i sestara, razmišljao sam na naše rodne ravnice, na lepa polja obrasla mirisnim cvećem, na lepe doline kojima povetarac duvaše, preneo sam u mislima, da sam tamo.
Od tog zanosa odjednom me trže gakanje ždralova, koji lećahu baš iznad mene ka severu preko zaliva a u pravcu snežnih albanskih planina, ka našoj otadžbini. Oči mi zasijaše više. Bože moj, koliko su oni sretni što će preći našu otadžbinu, kada bi samo mogli kazati mojim roditeljima, dečici, ženi i sestrama, da sam im živ i zdrav, i da se daleko od njih preko mora nalazim... Otišao sam pravo šatoru i seo za sto, dugo sam još ćuteći sedeo i slušao pesmu, koje jedna grupa vojnika iza našeg logora pevaše. "Tamo daleko, daleko kraj plava Dunava, tamo je selo moje, tamo je pravi raj"... Skočih, uzeh pero i hartiju, sednem i napišem jedno pismo po uputu: sa jedne strane adresujem
ćirilicom a sa druge strane latinicom preko Crvenog krsta u Ženevi, a iznutra ispišem samo reči: 'Živ sam i zdrav, vaš sin Mileta', i odmah to odnesem lično na divizijsku poštu".
POVERLJIVO NAREĐENJE
Austrougarska je u zimu 1916. naterala Crnu Goru na predaju, nastavila napredovanje duž Jadrana i iz Albanije isterala Italijane. Zbog izgubljenog rata na Balkanu britanski generalštab odlučio je da se povuče iz Grčke. Francuska vlada se zbog toga pobunila i zadržala svoje divizije, pa su ostale i britanske, mada nerado. Grčka je zvanično bila neutralna ali je njen kralj Konstantin bio pronemački opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos za Francusku. Posle Venizelosove ostavke, Nemci pokušavaju da pridobiju Grke. Srpska vojska, sada pod komandom generala Petra Bojovića, sa Krfa se francuskim brodovima prebacuje na Solunski front, te početkom aprila Prodanović beleži pregrupisavanja i smene komandira.
Novi pretpostavljeni mu je "major Života D. Katanić koji je otprilike mojih godina, oko 33, krupan i razvijen kao retko koji, crnomanjast, ozbiljan i strog, ali veoma pravičan, pravi vojnik u svakom pogledu. Odmah izjutra skupio nas je i ispričao nam šta od nas traži. Meni reče, ti i Aleksije Vesković (iz Vrnčana, koga je sobom doveo) imate voditi računa o kancelariji i pomagati narednika baterije. Pojača se disciplina u bateriji...
Subota, 16. april. Dobismo poverljivo naređenje, da štabovi i komandiri baterija sa kancelarijom ostanu do daljeg naređenja sa najviše po 15 vojnika, a ostalo ljudstvo sa oficirima da se odmah spremi za ukrcavanje na brod i polazak na Balkansko poluostrvo. Pošto se i u vodama Sredozemnog mora pojavljivahu nemački sumareni, to je polazak ešalona za Halkidiki čuvan u najvećoj tajnosti, jer se primećivalo da su Grci rado špijunirali i činili usluge Nemcima u svakom pogledu... U pristaništu dosta francuskih ubojnih brodova; cevi njihovih teških topova mirno zjape na pučinu morsku; posada sa ovih ubojnih francuskih brodova vikala je iz sveg glasa kada smo se pretovarili "Vive la Serbe", a sa našeg broda prolamalo se "Živela Francuska!".
Osvitaše utorak, 26. april. Već ulazimo u vode Solunskog zaliva... Svi brežuljci iznad Mikre i iznad Soluna beljahu se u šatorima od raznih trupa u logorima savezničke vojske, francuske i engleske, kao i naše... Cela naša reorganizovana vojska sastojala se iz sedam divizija od kojih su šest pešačkih i jedna konjička, a koje su obrazovale tri armije.
Ponedeonik 6. juna dobismo naređenje, da moj komandir major Katanić ide u Solun još danas radi prijema municije. Komandir mi reče da i ja idem sa njim u Solun. Solun se beli, u pristaništu brodova dosta, a morski talasi svetlucahu od sunčanih zrakova. Čim smo ušli u varoš, sjahali smo i konje po seizu vratili a ja i komandir seli na tramvaj i odvezli se u varoš i odseli smo u hotelu Bristol. Komandir ode odmah u Vrhovnu komandu radi svršavanja posla, a ja sam pak otišao da u radnjama kupim nekih sitnica, za koje su me drugovi molili da im uzmem... Uveče sam sa komandirom obišao bioskope i poduže posedeo. Ovde će se razne narodnosti videti i čuti govora na svima jezicima. Varoš puna, automobili jurahu na sve strane, samo se njihova sirena čujaše, po ulicama svet samo meša, tu ti ima Francuza, Grka, Talijana, Engleza i Srba.
Divna varošPred polazak na Solunski front Mileta Prodanović je dobio priliku da prvi put, prateći potporučnika Veličkovića, vidi glavni krfski grad: "Voleo sam otići u tu čuvenu varoš, jer biti na ostrvu Krfu, a ne otići u varoš Krf, ne znači ništa... Divna ulica, kuće lepe, u dvorištima bašte, kao neki parkovi, da je divota pogledati. Ulazimo u varoš Krf, koja je okružena sa tri strane morem, vrlo lepa evropska varoš sa velikim trgovinama, i hotelima kuća ima sa šest i više spratova, varoš živa puna sveta, šetališta puna, ulice na korzou pune, razne ćete narodnosti videti i govore na raznim jezicima čuti... Obišao sam svu varoš i video sve njene znamenitosti, kao i sa mnogim svojim prijateljima sam se našao... |
Sreda 8. jun. Dobismo naređenje da se sutra krećemo na front. Velika radost kod sviju, svaki je jedva čekao polazak. Potpuno smo naoružani i primili smo svu novu spremu, odelo, šlemove, kao moderna vojska... Tek sada, kada smo prošli od Soluna do Topči, mogao sam videti koliko je bogatstvo naših saveznika, i kako su oni spremni za rat, jer mestimice čitava brda pored puta od raznih slagališta, uvitljeni i složeni džakovi hrane stajali su kao veliki stogovi u državnom senjaku sena; ima i aeroplanskih hangara... U Topči u logoru proveli smo sve do 2. jula, kada smo dobili naređenje za pokret na položaj, a kako čujemo, naš front Šumadijske divizije biće u Maglenskim planinama, gde su ranije bili Grci, koji su sišli sa položaja i demobilisali, i front gotovo nije ni posednut. Mi sada idemo da ga posednemo i preduzmemo borbu i produžimo gonjenje neprijatelja, jer smo svi tvrdo uvereni, da ćemo prvim sudarom prodreti... Vrućine su velike. Počinje još više razbolevanje od malarije i mnogo nam je vojnika popadalo.
Dnevnik Velikog rata: |
Sreda 6. jul... Divno beše pogledati ovu prostranu Maglensku ravnicu, zasađenu u dudove sve okolo njiva, a cela ravan gotovo uziraćena, iznad nje sa sviju strana okružavahu visoka i strma brda, čije se suri i kameniti vrhovi lepo ocrtavahu u plavome nebu. Kajmakčalan, Nidže, Vetrenik, Kožuh, Dudica i Pajik okružavahu sa svojim kosama i ograncima ovu lepu plodnu ravnicu, kroz koju sa svih strana vijugaju reke... Sutradan po našem dolasku komandant diviziona otišao je da obiđe položaje; neprijatelj je poseo sav planinski greben... Ovde smo proveli sve do 11. jula, kada smo po podne krenuli na dodeljeni nam front, na položaj...
Ispred nas, ispod Kovila vođaše se pešačka borba, koja naš 3. bataljon X peš. puka vođaše. Doneše tri ranjenika teško ranjena, spustiše ih u blizini nas pod jedan platan. Otišao sam odmah da vidim ove prve ranjenike na Solunskom frontu, a pošto su iz X puka, možda su mi i neki poznanici.
PRVE ŽRTVE
Mesečina lepo obasjavaše, bledi junaci ležali su na nosilima, klonule glave i bledih usana, njihovo odelo beše poprskano svo krvlju, tek s vremena na vreme otme im se dubok uzdah iz grudi i glasno zakukaju; jedan od njih trojice bio je ranjen u trbuh i već je te noći umro. Žao mi ih je bilo, posle onih velikih patnji i muka u povlačenju kroz Albaniju i sa koliko nade i čežnje pošli su u zagrljaj svojim milim i dragim. Na pragu svoje otadžbine teško su ranjeni. Ali vidim da će se tek sada ginuti, pošto je protivnik poseo ove silne položaje, prosto gradove, koje su Grci ustupili im i povukli se i time im stvorili mogućnost da posednu ove neosvojive položaje. Naša divizija je posela veoma veliki front, od Kožuha do Tresine. Borbe iz dana u dan jake na celom našem frontu i naše trupe svakoga dana uzimahu neprijatelju po neki važniji objekat. Danas 19. jula I ešalon ruske vojske iskrcao se u Solunu i isti će se uputiti na levo krilo naših armija, gde su upućene nekolike divizije francuske, da bi se nadiranje bugarskih trupa zaustavilo i potpisalo.
