Dnevnik Velikog rata (17): Dugo putovanje kući

Sreda, 10. oktobar. Kada smo odmakli ka Prištini, komandant pukovnik Vukašin (Petrović) mi reče: "Obodi, Mileta, konja pa hajdemo brže. Hoću da ti pokažem na terenu raspored trupa Kosovske bitke 1389. godine"... Pokazujući mi rukom ka turbetu Muratovu na Mazgit polju, komandant mi reče: - Vidiš, Mileta, tu je slavno izginula naša vojska na Vidovdan 15. juna 1389. godine. Pogledaj tamo preko reke Laba ka Vučitrnu, vidiš onaj obli brežuljak, tu je bio šator kneza Lazara, tu je bio centar naše vojske, a malo niže onog brega i severozapadno od njega, ka reci Sitnici, bila je crkva Samodreža, u kojoj je srpska vojska pričešćena.

Poslednji trzaji rata: Srpska baterija na proboju fronta kod Niša 1918. godine

 

DUŠANOVO CARSTVO
Ja mu pak ispričah događaj i moj osećaj, kada sam prvi put izašao na Kosovo. - Kada je naša vojska 1912. godine pošla u rat sa Turcima, Šumadijska divizija I poziva imala je pravac preko Prepoloca-Malog Kosova-Tenešdolskog klanca i izašla je na Kosovo... I tu, eto, baš na onom mestu smo održali molitvu. Dva pešačka puka, koji su bili sa nama sa Šumadijskim poljskim artiljerijskim pukom "Tanasko Rajić" u kome sam i ja bio, stali smo u karu. Zasvirali su trubači molitvu. Svako je plakao od radosti sretan kad je doživeo da lično učestvuje i osveti tužno Kosovo. Posle završene molitve, jedan od komandanata održa patriotski govor vojnicima. Opijeni slavom što smo dočekali da osvetimo tužno Kosovo i da vidimo našu zastavu da se na njemu leprša, uveren sam da bismo svi do jednog namah izginuli, ako bi potreba zahtevala, isto onako kao što su naši preci na centru i desnom krilu u Kosovskoj bici 1389. godine izginuli...

Jašući preko Mazgit polja, pomišljao sam na krvave grozote Kosovske bitke što su se ovde odigrale, sami mravci uza me, ali neko raspoloženje blaženstva vladalo je nada mnom što sam doživeo da lično učestvujem u osvećenju Kosovskih junaka 1912. godine, a eto i sada u ime Boga oslobađamo svoju otadžbinu, prolazimo kroz Kosovo, da ujedinimo sve Srbe i da stvorimo Dušanovo carstvo. Četvrtak, 11. oktobar. Već izlazimo sa Kosova, prošli smo kroz Kosovsku Mitrovicu i po prelazu reke Ibra, pod gradom Zvečanom. Uveče nam komandant reče da Jugoslovenska divizija iz naše II armije ostaje ovde u Kosovskoj Mitrovici, za operacije prema Crnoj Gori i Severnoj Albaniji... Mi, pak, produžujemo severu, dok izađemo na liniju I srpske armije, gde ćemo se tada uputiti za operacije ka Sarajevu i Dubrovniku... Utorak, 16. oktobar. Kod sela Konareva ubivakovali se za prenoćište. Uveče mi komandant reče: - Pošto ćemo mi Mileta, preko Čačka, to možeš uzeti moga konja, otidi svojoj kući u Pranjane, pa 20. ovog meseca da budeš u Čačku, jer ćemo mi tada tamo stići...

Četvrtak, 18. oktobar. Sveti Luka. Krenuo sam se kući za Pranjane... Nikakvo pero ne može opisati radost koja me je obuzela kada sam, Bogu hvala, došao opet svome domu, svojim milim i dragim u njihov zagrljaj. Dečica koju sam ostavio malu, behu sada već poodrasla. Istrčala su preda me, zajedno sa mojom sestrom Ljubinkom i majkom Macom, koja je plakala od radosti. Otac beše otišao u Kamenicu na slavu, a tako isto i moja Cvijeta sa ćerčicom Bosom, na slavu u Markoviće. Odmah su otrčali da im jave i uzmu muštuluke... Otac, kad me vide, poče od radosti plakati. Svi su, hvala Bogu, živi i dobro izgledahu... Sve je to otac dobro očuvao koliko se moglo. Imali su svega i svačega. Nisam znao kud bih pre pogledao. Svega sam se uželeo i hteo sam sve videti...

Uveče smo svi posedali u kujni za večeru. Pričali su mi kako su preživeli ove teške dane pod neprijateljem. Dečica su sva oko mene, grle me, penju se u krilo, samo mali Momčilo ne sme meni da dođe. Stra' ga, ne poznaje me... Kako smo mi u kujni glasno razgovarali i pas Džoma čuo moj glas spolja, koji od 1914. ne beše čuo, lupio je svom snagom u vrata na kujni. Šip od vrata izbio je i on je uleteo u kujnu. Veseo skičući, skakao je na mene umiljavajući se tako da me svog iskalja. Nije se nikako dao od mene odvojiti...

Smetao partizanima: Mileta M. Prodanović u Bosni 1945. godine

 

Petak, 19. oktobar. Mali Momčilo tek se malo oslobodi i dođe meni, vide kako me ova druga moja deca, Bosa, Ana, Krina i Milan grle. Obišao sam svo imanje i zgrade, a ceo dan dolažahu kod mene komšije i prijatelji, kad su čuli da sam došao.

Subota, 20. oktobar. Divizion beše došao u Čačak... Javio sam se odmah komandantu, isporučivši mu topal pozdrav od mojih roditelja, žene i dece. U austrougarskoj vojsci naši srpski i hrvatski pukovi odrekli su poslušnost i pridružuju se našoj vojsci, tako isto i svi odbegli vojnici iz austrougarske vojske, koji su bili po šumama, Zelena vojska, kako su je zvali, javila se našim trupama i produžila sa našom vojskom čišćenje i gonjenje austrougarskih i nemačkih trupa...

Petak, 2. novembar. Svuda, kod svake raskrsnice puteva ili rasputica, istrčavao je svet te gleda vojsku, a na mnogim mestima čula se u selima kuknjava, jer im je neko od svojih na Solunskom frontu poginuo... U prvi mrak stigli smo u Knić. Žikica, ćerka pokojne moje sestre Drage poodrasla, i beše došla, čekala me je, pa smo otišli na prenoćište.

Subota, 3. novembar. Rano smo krenuli za Kragujevac, maršovali smo i danas pozadi XI pešadijskog puka; pred samim Kragujevcem smo se zadržali, jer se Kragujevčani spremaju da svečano dočekaju svoj XI pešadijski puk i svoju artiljeriju, koji su odavde i otišli u ovaj veliki rat, i da im sada prvi povratku u svoje mesto prirede doček. Zbog toga smo morali dugo čekati, dok se sve uredi i tek oko 2 časa po podne krenuli smo se kroz Kragujevac, koji beše sav okićen. I vojska se lepo uredila, a bila je skoro sva iskićena; lepi venci bacani su konjima na vratove. Ispred XI pešadijskog puka jahali su napred pukovnik g. Tomić i moj komandant pukovnik Vukašin, pa za njima ađutant XI pešadijskog puka i ja pa za nama ordonansi i seizi, zatim XI pešadijski puk sa zastavom u poretku, pa za pešadijskim pukom naš divizion, koga je vodio major g. Voja Savić.

Silan svet uparađen izašao je da nas sačeka, a svi prozori na kućama i balkoni kuda prolazimo bili su puni sveta, koji je bacao cveće. Prolamala se vika narodna "Živeli! Živeli!" Kod krsta, u centru varoši, predsednik Kragujevačke opštine pozdravio je komandante lepim patriotskim govorom. Krenuli smo uz varoš, koja je sva iskićena zastavama. Svo građanstvo je, i žensko i muško, izašlo da nas dočeka i pozdravi. Mnoge sam video i ljude i žene da od radosti plaču; klicanju vojnicima nije bilo kraja... XI pešadijski puk ode u svoje kasarne, a komandant moj i ja sa našim ordonansima sačekasmo kod gimnazije divizion i kad on stiže, okrenusmo levo, prođosmo reku Lepenicu i mi odosmo u naše kasarne odakle smo 19. jula 1914. godine i pošli u rat... Po našem dolasku u Čačak, okružne komande izdale su bile naređenje opštinskim vlastima da se svi vojnici, koji su bili ostali kod kuće ili su došli iz ropstva, odmah upute u svoje jedinice...
 

RAĐA SE JUGOSLAVIJA
Naša vojska napredovaše bez otpora i već koncem novembra beše doprla na sever iza Temišvara, do Segedina, reke Drave i Mure, do Triglava i na zapad do Sušaka. Naša se zastava lepršala na obalama Jadranskog mora. Silan plen u materijalu i brodovlju pao je u naše ruke. Sada se ostvaruje donesena i potpisana deklaracija na Krfu, koju su članovi Srpske vlade na čelu sa Nikolom Pašićem i predstavnicima Jugoslovena, Austrougarske, koji su od Jugoslovenskog odbora delegirani na čelu sa Antom Trumbićem, posle više održanih konferencija postigli su potpun sporazum i ovu su deklaraciju potpisali značajnog dana za nas Jugoslovene 20. juna 1917. godine na Krfu. 

K  R  A  J