Dnevnik Velikog rata (9): Glad gora od kuršuma

Sreda, 30. decembar 1915. Oko 11 časova pre podne bili smo na bregu iznad Bazar Šijaka, odakle se ugleda Drač sa svojim pristaništem i gradom. Breg okružen sa tri strane morem, blještaše se od kuća lepoga i željno očekivanog Drača... Hrane što smo imali, to je sve potrošeno i ovde odmah primismo po pola kila peksimita, a zaklali smo poslednjeg vola i razdelili vojnicima.

Pomrli od gladi: Srpski vojnici kod Drača 1915. godine

 

Ceo ovaj put do sada prešao sam dosta dobro, ali masa vojnika, naročito pešadije, mučila je se za hranu mnogo i gotovo za četiri dana nismo je ni mi primali; i koji je inače bio slabunjav, a bez hrane, skapavao je i ostajao u blatu, putem umirao od gladi i iznurenosti, koje ga prate još polaskom iz Peći... Od Lješa dovde video sam dosta leševa naših vojnika, koji su na putu u blatu, pored vrzina i po polju, od gladi i iznurenosti pomrli i ostali.

LEŠEVI KRAJ PUTA
Četvrtak, 14. januar 1916. godine. Ovde u Šijaku u logoru proveli smo sve do danas, kada smo jutros rano dobili naređenje da se krenemo za Valonu, a naređeno nam je da izdvojimo slabe i iznemogle vojnike, kao i one koji nemaju obuće, i da iste uputimo u Drač, koji će se ukrcati u lađu, a ostalo ljudstvo ići će peške za Valonu... Čim smo prošli Šijak, Nj. V. Prestolonaslednik Aleksandar bejaše izašao automobilom sa Esad-pašom. Obilazi svoje vojnike. Stajaše i tužnog i brižnog lica, gledaše svoju vojsku, koja vrlo bedno izgledaše. Na njegovom licu vide se još tragovi teške bolesti, koji je se u Lješu razboleo i nije hteo od svoje vojske ići, i eto sada, tek se malo od bolesti pridigao i oporavio, požurio, da nas vidi i obiđe, nigde ovakog vojskovođe ni vladaoca nema.

Cvet duševne jačine: Ostaci srpske vojske dolaze na Krf

 

Pored njega stajaše Esad-paša, krutunjav, omalena rasta, prilično uhranjen, crven u licu, malih brkova, a na glavi imađaše crven fes sa kićankom. Mi prođosmo, i malo bi, pa i oni vratiše se, i odoše za Drač. Po dolasku našem do Drača, okrenuli smo levo pored mora i na samom pesku pred Dračem smo primili hranu - peksimit i po nekoliko konzervi, za 12 dana. Po prijemu hrane odmah smo krenuli pored mora na jug drugom za Kavaju. Ovo mi je prvi put da izbliza vidim more...

Petak, 15. januar. Putovali smo dobrim putom do Kavaje, a odatle desno preko blatnjavih livada, kuda stoji masa ljudskih leševa, naših regruta i zarobljenika, koji su iznureni po ovom blatnjavom putu umirali...

Ponedeonik, 18. januar. Oko tri časa po podne prošli smo lepo i bogato selo Ljubavču, koje leži u ovoj plodnoj ravnici. Blizu nje u bregu nalazaše se grčki manastir Svetog Đorđa, gde smo se i mi ubivakovali i zanoćili. Počinje se viđati i južno voće sve više, limuni, masline i divni kiparisi, koje baš ovde zasađene oko manastira nijaše vetar, da ih je divota pogledati. Primećuje se, svet malo kulturniji, vidi se uticaj Grka, čijeg življa ovde ima već dosta.

Ponedeonik, 25. januar. Oko 10 časova pre podne prošli smo pored bogatog i velikog grčkog manastira, kod koga bejaše u logoru italijanska konjica, a malo niže bejaše divno tursko selo sa lepom džamijom. Selo je bogato, jer se viđaše vrlo lepih i velikih kuća. U ovom selu svega se ima kupiti samo za turski ili talijanski novac; naš srpski novac neće niko ni da vidi... Vojnici su izgledali veoma žalosni i pocepani i oko vatri izgoreli i počađavili. Nekome nasred leđa šinjel progoreo, neki nema do pola rukava, nekom šajkača progorela, pa mu kosa prošla gore, neobrijan i od dima sav začadio, mršav i iznuren.

Žalosna i bedna izgledaše naša vojska. Disciplina na maršu bejaše velika i italijanski sprovodnici našeg ešalona ponašali su se kao da zarobljenike sprovode, svakoga je u duši bolelo kad ovo vidi. Po divnom i uređenom putu preko maslinovih šuma u 12 časova u podne došli smo više sela Arte, odakle se lepo vidi Valona, stara varoš na bregu sa svojom starinskom tvrđavom roman tična izgleda, a nova varoš pored mora evropskog izgleda. U pristaništu mnogo brodova, svi pod parom, samo se puše. Sve je veoma obradovalo kada je već blizu kraj puta, za koji već žudno očekujemo; željno je svaki pogledao na Valonu i brodove, kao nadu za spasenje dosadašnjih patnji, gladi i umora. Skrenuli smo desno putem za Artu, jer Italijani nisu dali prolaz kroz Valonu. Od Arte pored mora sitnim peskom sišli smo na pristanište Valone. Ovo je najteži i najzamorniji deo puta za sve nas na celom ovom putovanju, jer je snaga iscrpljenosti dostigla vrhunac, a takođe i glad i iznurenost tako, da je se svaki po ovom sitnom pesku od Arte do Valone jedva kretao i činilo mu se, da se Valona udaljava...

U četiri časa posle podne stigli smo u Valonu na pristanište. Iako smo bili jako umorni, prosto propadali od umora, svaki je ipak bio zadovoljan i radostan što je već jednom došao kraj njihovih patnji i što je junački izdržao sve do sada natčovečanske napore kroz kršnu Crnu Goru i Albaniju. Brod na koji se ukrcavamo zove se "La Loren", a on je jedan od najvećih prekookeanskih putničkih brodova, koji je sada, za vreme rata, upotrebljen kao vojnički brod i naoružan je sa osam marinskih velikih topova. Kada smo se ukrcali u brod, mora se čovek diviti i unutrašnjem divnom nameštaju broda. Tu su prostrane i ukrašene sale, restoracije i kabine; brod beše osvetljen, samo sija. Smestio sam se u kabinu, ostavio svoje stvari i požurio u restoraciju, da nađem što za jelo i piće. Na ulazu u salu restoracije zadrža me vojnik-stražar, upućujući me na donji sprat broda, govoreći mi da ovde imaju prava samo narednici, a svi ostali imaju dole restoraciju. Pošto se meni i ono malo zvezdica što sam imao u putu skoro sve pokidalo i stražar ne dade mi unutra. Zalud sam ga ja uveravao. Jedan Francuz, koji je tada naišao, videći da u lepoj crnoj bradi i kome je moja pojava činila utisak, odmah me je lepo pozvao da pođem sa njim, pljeskajući me po ramenima i govoreći stražaru nešto francuski. Uvede me u salu, sedoh na kanabe za divan sto, odmah mi on donese čaj, posle čaja lepu večeru i flašicu vina. Dugo je sedeo sa mnom i ljubazno mi nešto francuski pričao, uzalud, kada ga ja nisam razumeo...

SMRT NA CILJU
Prešavši na Krf izgledao sam ipak dobro, svež i održao se, a iako sam i ja trpio gladan i mučio se kao i ostali. Ja sam uz put kroz Crnu Goru i Albaniju starao se da učinim gladnome, bosom i iznemoglom drugu, vojniku ne gledajući iz koje je divizije ili odakle je. Smatrao sam ga kao brata, samo kad sam bio kadar, da ga pomognem i poslednje parče svoga hleba, peksimita ili čega drugoga, davao sam pa i ja po tri-četiri dana nisam nekada imao, ali nisam osećao glad, već duševna hrana mi je bila i osećao sam se radostan, kad sam nekoga mogao pomoći i to me je držalo pa su mi mnogi po prelazu na Krf, rekli: "Mileta, mogao bi' još jednom preko Albanije preći." Primilo je se odmah novo odelo i veš, jer su vojnici bili vrlo pocepani; okupali su se, izbrijali se i obukli se. Žalosna i bedna izgledala je naša vojska, ali ovi svi vojnici izdržali su sve patnje i sva iskušenja i tako da je ova vojska što je ostala i prešla na Krf zaista cvet duševne jačine...

Posle nekoliko dana odmori se malo vojska i nahrani i ožive, pa uveče se čujaše u obližnjem logoru kako sviralica svira, igraju vojnici ili čuješ veselu pesmu. Mnogo je od naših vojnika, prvih dana po dolasku, koji su bili kroz Albaniju iznureni, ovde na ostrvu Lazaretu i Vidu pomrli. Dobismo naređenje da promenimo logor i da se ulogorimo u selu Mezongi.

Sutra - Dnevnik Velikog rata (10): Kreće se lađa francuska