Dnevnik Velikog rata (5): Poklon od neprijatelja
Aranđelovac je polovinom novembra 1914. godine, u doba bitaka na Kolubari, bio prepun vojske i naroda, a tu se, kako svedoči Mileta M. Prodanović u svom dnevniku, obreo i sam vrh vojske i države.
"Njegovo Veličanstvo Kralj Petar Prvi ode na položaj vojsci. Saznadoh da je naš divizion odstupio sa Crljeni na Medvednjak u Prkosavu blizu Aranđelovca... U 4 časa po podne dođem u bateriju, koja je bila na položaju na Medvednjaku. Svi su se obradovali kada su me videli, jer su se bojali da ne budem pao u ropstvo, pošto su na telefonu saznali još pre dva dana da su Pranjani zauzeti. Uveče smo duže vreme u šatoru posedeli i pili vina, koga ovde dosta ima, te da bi se koliko toliko razonodili i brigu rasterali o propasti naše otadžbine.
OPŠTA OFANZIVA
Još nije bilo svanulo, tek zora, posilni me budi. Ordonans dolazi kod mene, dade mi hitno naređenje u kofertu. Potpisah mu koferat, on ode. Pročitah naređenje i vidim da je Vrhovna komanda sa obzirom na to što su kod neprijatelja nastupile teške prilike u pogledu hrane i snabdevanja i fizičke iscrpljenosti, a da se iskoristi momenat slabosti kod neprijatelja, a moral i duh kod naših trupa podigne, naređuje da se 20. novembra u 10 časova pre podne preduzme na celom frontu - opšta ofanziva... Žurno smo pripremali za pokret. Svi smo bili veseli kad je naređena ofanziva.
Petak, 21. novembar. Naše trupe krenule su rano u napad na celome frontu. Lepo sam sa Glavice posmatrao kako X i XIX pešadijski puk podilaze kotu 187 koju je neprijatelj uporeno držao. Oko 4 časa posle podne zasviraše trube, krenuše se ova dva naša puka na juriš... Kosa mi se beše naježila. Strahovao sam šta li će biti. Neprijatelj nije mogao zadržati ova naša dva lavovska puka, koji zauzeše k. 187 sigurno sa velikim žrtvama, ali su uspeli.
Subora, 22. novembar... Danas je bilo dosta gubitaka i kod naše, a naročito kod Timočke divizije. Zarobljeno je neprijateljskih vojnika dosta. Moral i duh naših trupa je visok.
Sreda, 26. novembar. Rano su trupe preduzele napad. Sa celog fronta čuje se borba, ali ne tako jaka. Neprijatelj se ispred I i III armije prebacuje preko Kolubare i naglo odstupa, ostavljajući za sobom silan materijal i topove, sanitet, kola i ostalo što nije mogao prevući, jer je put zbog silnih vozova dolinom Kačera i Ljiga, a i ružnog vremena, propao, dok je put niz Tamnavu i sam po sebi u ovo doba godine i ranije bio vrlo hrđav te ometa izvlačenje.
Nedelja, 30. novembar. Celoga dana na celom frontu ogorčena borba, mitraljezi, puške i topovi nisu prestajali. Sa Avale viđahu se po bljesku neprijateljski topovi, koji gađahu naše trupe na Karauli, ali potučeni neprijatelj povlačaše se sa svih položaja, ostavljajući pune rovove svojih mrtvih i ranjenih, i odstupaše ka Beogradu.
Sahrana krvnikaPetak, 28. novembar... Ispred naših trupa čujahu se jake borbe. Prošli smo preko bojišta, gde je ovih dana očajna borba vođena. Masa mrtvih Austrijanaca, koje seljaci zakopavaju. Naiđosmo pored položaja neprijateljskih baterija, masa čaura ostalo. Naše baterije silno su ih tukle, jer su naši topovski meci svu zemlju oko njih izrovili. |
Ponedeonik, 1. decembar. Naši pešački pukovi, koji imađahu pravac Torlak, postepeno, ali uspešno kretahu se čistom poljanom ka selu Jajincima... Kada je naša pešadija došla u visinu sela Jajinaca u dva časa po podne odjedanput videsmo kako neprijatelj iz rovova podiže bele barjačiće kao znak predaje.
Naši pešaci prestaše pucati i požuriše napred. U tom momentu neprijateljski vojnici poskakaše iz rovova, pretrčaše u prednje rovove i odjednom osuše najjaču pešačku vatru, potkrepljenu sa njihovom artiljerijom i pešadijom sa Torlaka. Naša pešadija ovim prepadom zbuni se i zakoleba, pa poče odstupati. U tom kritičnom momentu naš X pešadijski puk iz rezerve odmah je trčećim korakom razvijen kod sela Resnika gromkim glasom prolamao "Ura! Ura!" Za sve ovo vreme naša artiljerija sa Resnika pojačala je svoju vatru, kako na njihovu pešadiju, tako i na artiljeriju na Torlaku.
Naša pešadija koja se bila zakolebala i jednim delom počela da odstupa, ponovo ohrabrena X pešadijskim pukom, ponovo grunu napred i u 4 časa po podne neprijateljska pešadija pobeže iz rovova ka Torlaku. Tučena najjačom vatrom, naše artiljerije sa Resnika prekrila je bojište mrtvim i ranjenim. Njihova artiljerija oko 4.30 časova po podne prestala je sa Torlaka da dejstvuje: sigurno odstupa. Naši pešaci izbijaju na Torlak i noć 'vata, borba prestaje. Baterija je zanoćila u selu Resniku. Poče i sitna i hladna kiša. U 11 časova noću dobismo naređenje da sutra u 6 časova izjutra se krenemo u gonjenje neprijatelja pravcem: Rakovička šuma - Jajinci - Banjica i izađemo na Banjičko brdo, gde ćemo dobiti dalje naređenje.
Dnevnik Velikog rata: |
Utorak, 2. decembar. Neprijatelj naglo odstupa; naše trupe već ulaze u Beograd... Borba pešačka vidi se kod Save. Njihova pešadija, koja je kod pontonskog mosta štitila prelaz, vodi borbu: pontonski most raskinut i oni ostali ovamo. U 2 časa po podne presta borba, naše trupe zarobiše silna kola sa zapregama, koja su čekala na red prelaza kao i vojsku, koja je štitila prelaz. Pričao mi je jedan Srbin Banaćanin da je strašna panika bila na mostu i da je mnogo kola-vozova gurajući se na mostu potopilo se u Savu. I ljudskih žrtava bilo je mnogo...
Veliko je raspoloženje kod sviju, jer smo neprijatelja isterali iz svoje zemlje i potukli ga tako da će se svaki Austrijanac, koji je ostao živ, sećati dobro kada je posećivao Srbiju. Ovim svojim junaštvom pokazali smo celom svetu, koji nas nije poznavao, šta je Srbin i zadivili ga. Ratni plen, koji nam je pao šaka, jer ga Austrijanci nisu mogli prevući, veoma je veliki. Uveče smo duže sedeli u vili Garašaninovoj, koja je blizu topova bila gde smo i noćili, pili i veselo razgovarali o našem silnom uspehu i o neprijateljskom slomu. Vojnici su uzeli iz kola neprijateljskih ostavljenih kod mosta na Savi raznih potreba, a nama su dali nekoliko flaša raznih likera, koje su Austrijanci spremili za Božićne poklone vojnicima. Na jednoj flaši sa punčom pisaše "fivun-perpen fapfeven Volforfen - za naše hrabre soldate", ali im sudbina bi, da ih Austrijanci ne piju, već zaista hrabri soldati - Srbi.
Sreda, 3. decembar. Svo polje zemunsko do Bežanijske kose pod vodom... Ja sam sa komandirom i p.poručnikom Sretenom smestio se u vilu prote Krstića, poručnik Svetislav u Bojića vili. Duševno raspoloženje od uspeha i dobar smeštaj činili su nas sve veselim i raspoloženim. Dobra hrana, život ne može biti bolji. Baterija je s vremena na vreme dejstvovala, štedeći municiju. Neprijateljska artiljerija sa Bežanijske kose gađala je Topčidersko brdo, obasipajući sav prostor, a i naše mesto tukli su jako. Tako, jednog dana seđasmo za ručkom u našem stanu, dok odjednom grunu eksplozija. Neprijateljski šrapnel se raspršte baš pred našim stanom i parče probi vrata i uleće kod nas. Često puta preko noć otvori se pešačka jaka vatra oko Save sa obe strane, i čim mi bacimo nekoliko metaka, umiri se. Beograd dosta porušen neprijateljskim granatama, noću neosvetljen, tužnog izgleda.
Na Svetog Nikolu proslavili su svečano svoju slavu na bojnom polju komandir i por. Sreta, ugostivši nas vrlo dobro. Ovde sam unapređen u čin podnarednika i ponovo predložen za odlikovanje Srebrnom medaljom.
NAGRADA ZA HRABROST
Nedelja, 14. decembar. Jednoga dana pred Božić, dok sam šetao prugom sa komandirom, on mi reče: "Mileta, napiši objavu za sebe i spremi se na odsustvo za ove božićne praznike, te sa svojima provedi ove praznike." Tim me je jako obradovao, jer sam i sam mislio da ga molim, a ono mi on sam odobrava, jer o meni vodi računa. Žao mi i nije žao truda, niti osećam umora u mom velikom kancelarijskom poslu pošto sam više puta morao gotovo celu noć raditi kada mi se to priznaje, jer je komandir činio mi sve što se može i svojom dobrotom i pažnjom prema meni oduživao se, a ja sam, pak, sa najvećom voljom i tačnošću obavljao svoj posao.
