Dnevnik Velikog rata (6): Tifusna lutrija
Artiljerijskom naredniku Mileti M. Prodanoviću konačno su, početkom 1915. stigle i lepe vesti: "Nedelja, 25. januar. Dobio sam kartu od kuće koja me je obradovala. Snajka je rodila ćerku, koju su krstili i dali joj ime Olga. Milo mi je bilo, kada je dao Bog da od pokojnog Zdravka imam koga, koji će mi njega predstavljati i u Olgici gledaću moga dobroga brata, Zdravka.
NOVI NEPRIJATELJ
U martu je štab Prodanovićevog puka bio stacioniran u selu Kumodraž kod Beograda, i on beleži u svoj dnevnik i ovo: "Pojašem konja, pa kroz Rakovičku šumu, gde ptičice pevaju, pa preko divnog zelenog polja po kome se ucvetalo cveće šareni, a po polju rasturene ovce pasu, mali beli jaganjci igraju se i tek po koja ovca blekne, brine se za svoje jagnjence... Iziđem na Torlak, odakle je dogled vrlo veliki, sjašem sa konja, sednem i posmatram okolinu: Beograd, Zemun i nedogledne sremske ravnice iz kojih se samo negde vidi toranj neke crkve u selu, ostalo se sve gubi u tami, Sava i Dunav vijugaju i obavijaju lepi Beograd oko koga su se pre 5-6 meseci vodile krvave borbe, a i sada s vremena na vreme bombarduje ga neprijatelj sa težim oruđima. Vidi se lepo Cer sa Vidojevicom, ponikao iz mačvanske ravnice kao neki veliki grad... Vide se rovovi, koje je naš vredni pešak kopao ispod Torlaka i Rakovičke šume, gde su pre 5-6 meseci vođene velike borbe. Divna panorama, da bi se čovek sa uživanjem zadržao posmatrajući ceo dan, podsećajući na minule borbe...
Zdravlje kod vojnika pogoršava se. U našoj vojsci pojavljuje se trbušni i pegavi tifus. Zavlada strah. Umiranje kod vojnika veliko, naročito u Valjevu. Nekoliko vojnika umrije i u našoj bateriji. Stroge mere preduzete su. Izvršena je dezinfekcija svih stvari da bi se sprečila zaraza. U početku meseca aprila bio sam malo bolestan, ali shvatajući ozbiljno, otišao sam odmah lekaru, koji me je površno pregledao bojeći se zaraze. Reče mi da se ništa ne plašim, već je samo manji nazeb. Dade mi lek i vrati me. Komandir se bio dosta zabrinuo za mene. Reče mi da će dobro biti da se uveče okupam i zatim da se dobro istrljam i zavijem, da se preznojim.
Celoga dana me je on obilazio, kao i njegova gospođa Zora, koja je bila došla iz Kragujevca kod njega, 'ladila mi krpe i nudila me raznim kolačićima kao da sam im bio rođeni brat... Tako isto su se i svi vojnici brinuli za mene, i skoro ceo dan dolazili jedan po jedan i pred vratima moje sobe pitali posilnog kako je meni... Čim sam se pridigao, otišao sam kod doktora potpukovnika Krste Dragomirovića na Torlak, te me je on detaljno i svesrdno pregledao, jer sam se bojao kakve teže bolesti. - Nazeb, proći će - a i reče mi da bi mi bio potreban odmor. - I zato ću ja predložiti da se ti pustiš kući na popravku zdravlja. Pozdravim se sa njim i zahvalim mu se na usrdnom pregledu. Posle dva-tri dana seđah sa komandirom u sobi, dok dođe telefonista, i reče mi, da me odmah traži komandant diviziona ppuk. Nikola Tomašević da idem kod njega. Setih se, sigurno je došao raport od dr Dragomirovića za moje odsustvo.
Pred štabom me je sačekao ađutant, prijatelj Voja. Reče mi da me komandant traži zaista zbog toga raporta i kaže mi da se on mnogo ljuti, učeći me kako da mu odgovorim. Ja mu rekoh, ispričaću mu istinu, pa njemu ako se odobrava nek odobri, hvala mu, a ako ne, ono ništa nije ni bilo. Hvala Bogu, samo kada je meni sada dobro, a on kako hoće... Uđem kod komandanta u sobu, on seđaše za stolom. Kada sam mu se javio, on mi ljutito reče: - Mileta, došlo je poslednje vreme kada si i ti kao pošten čovek počeo da kajišariš i da preko prijatelja stvaraš bolovanja i odsustva, onda treba dići ruke od svega. Ja sam tebe smatrao i cenio mnogo... Zamolio sam ga samo da me sasluša. Ispričao sam mu sve kako je bilo... Bojao sam se opake bolesti ne zbog mene, nego zbog dece, jer sam ja roditelj dece petoro mojih i jedno moga brata počivšeg Zdravka, o kome je i on slušao, a i zbog mojih starih roditelja, morao sam se više brinuti za svoje zdravlje.
Zavet maloj OlgiciVraćajući se sa groblja, iako sam klonuo od žalosti, osećao sam da mi je se duševni teret, koji sam imao, svalio, jer sam svoju bratsku dužnost izvršio i preneo telo moga dobrog brata pokojnog Zdravka. Dragi moj mali brate, počivaj mirno i spokojno među tvojom braćom i sestrama. Tvojoj Olgici ja sam mesto tebe. |
Pa sada, kada je mene hvala Bogu dobro, stoji vam na volju, hoćete li mi odobriti ili ne. Samo sam ga učtivo zamolio da upita dr Dragomirovića i uveri se, zašto sam kod njega bio, da bi sumnja, koju on misli, otpala. On mi reče, da si tražio od mene odsustvo, pa ma i veće bilo, dužnost bi mi bila da ti učinim, jer sam tobom i tvojim radom zadovoljan, ali bolovanje, pošto dobro izgledaš, da ti odobrim neću. Možeš ići u bateriju.
Po dolasku u bateriju ispričao sam komandiru, koji mi reče: - Kada ti on nije dao, ja ti dajem! Spremi se i idi do kuće sedam dana, pa ako ne zatrebaš, ja ću ti poslati produženje. Spremio sam se i otišao kući. Proslavio sam slavu Svetog Đorđa sa svojima i vratio se u bateriju, svršio mesečne račune i opet otišao kući, sada po odobrenju komandanta diviziona puk. Tomaševića". Srpska vojska je uskoro dobila naređenje za pregrupisavanje i pokret, a krajem juna, Mileta Prodanović je po ratnom zadatku stigao u okolinu Valjeva, gde je zatekao svog komandira. "Oko 10 časove pre podne 27. juna stigao sam u Murgaš u logor... Komandir beše nešto slabunjav i žaljaše mi se da se ne oseća dobro.
Dnevnik Velikog rata: |
Nedelja, 28. jun. Komandir ne ustaje iz šatora. Pošto sam sredio poslove, odem kod njega da ga obiđem. On ležaše. Imao je dosta jaku vatru. Lekar je došao pregledao ga i mene samom reče:
- Po svima simptomima i znacima izgleda da je trbušni tifus. Komandir je prešao u I poljsku bolnicu Šumadijske divizije I poziva, sproću našeg logora... Ja sam svakog dana, pošto završim redovan posao, pojahivao konja i obilazio komandira u I poljskoj bolnici u Murgašu. Bolest je sve više uzimala maha i u petak 17. jula moj dobri komandir i moj iskreni prijatelj kapetan I klase Dimitrije M. Jezdić umre. Sve što sam mogao, stavio sam na uslugu da bi njegovo telo spremili i ispratili za Kragujevac, da se sahrani u porodičnu grobnicu. Da bi se koliko-toliko njegovoj dobroti odužio, dao sam moje konje, te su njegovo telo po noći odvukli u Kragujevac. Došao nam je za komandira baterije kapetan I klase Božidar I. Bogunović, čovek vrlo miran, veoma tačan oko izvršenja naredbi...
Junak se vraća kućiNedelja, 2. avgust. Oko 10 časova pre podne stigao sam kući u Pranjane sa telom pokojnog Zdravka. Veoma je težak i tužan prizor bio kada smo stigli. Izašli su svi, pa i malu Olgicu izneli da svoga tatu dočeka i zagrli. Svi su pali kukajući oko sanduka. Mala Olgica koju je snajka držala, svojim rukama trljala je po glatkom, metalnom sanduku, kao da siroče zna da miluje svoga tatu. Samo se srce u čoveku cepa. Junačio sam se i stegao srce da njih koliko-toliko razgovorim. Spremljena je grobnica i u ponedeljak 3. avgusta izvršili smo pogreb tela pokojnog Zdravka uz učešće gotovo celoga sela Pranjana kao i kumova i prijatelja iz okolnih sela, koji su došli da poslednju poštu ukažu pokojnom Zdravku, te da se njegovim dobročinstvima i pažnji, koju je on svima činio, koliko-toliko oduže i da vrlog Srbina i dičnog junaka, koji svoj život položi za veru i otačestvo, do svoje večne kuće isprate. Divnim i dirljivim govorom na grobu oprostili su se sveštenici Radosav Simić i Radomir Krečković. Sav narod koji je bio prisutan, gušio se od suza. |
PARASTOS ZA BRATA
Dani su se primicali godišnjici od kako je Zdravko poginuo. Telo njegovo još stoji nepreneseno. Više puta pokušavano je, razne smetnje su bile. Tvrdo sam se rešio da do godišnjice prenesem njegovo telo pošto-poto, te da bar njegove kosti o godišnjem parastosu se preliju u porodičnom grobu u Pranjanima.
