Dnevnik Velikog rata (16): Upisani u istoriju
Probijen je neprijateljski front, razbijen je i pokoleban moral kod neprijatelja, tako da se nije moglo ni bojati ma kakve protivnapadne akcije sa ovim trupama, beleži početkom septembra 1918. godine Mileta Prodanović, artiljerijski narednik u Šumadijskoj diviziji, i nastavlja: - Ponedeonik, 3. septembar. Šumadijska divizija je i ovog puta pokazala primer svoje hrabrosti, pa je komandant II armije izdao svoju naredbu za danas, koju smo dobili, a koja glasi: "...
Šumadijska divizija, zapojena junačkim duhom i vođena mudro i vešto, otela je taj jaki položaj Veternik, i dala svetu novoga dokaza da nenadmašno junaštvo srpske vojske plamti neugasno u srcima srpskog vojnika, i kao sunce zagreva izmučeno srce naše otadžbine, noseći joj skoru slobodu. Šumadijska divizija toga dana ne samo da je izvršila svoj zadatak, već je i preko toga zauzela Borove čuke, koje su trebale da zauzmu susedne trupe i pomogla je tim trupama doprinoseći da Druga armija izvrši toga dana svoj prvi zadatak i preduzme izvršenje drugoga, mada je to oboje stajalo pod pitanjem, zbog zastoja tih susednih trupa pred tim položajima.
Ovim delom Šumadijska divizija je pretvorila svoj sporedni zadatak u glavni i time stekla slavu kakva se ređe nalazi u istoriji ratne veštine. Veličina zasluge za ova dela ističe se vidno time što je ona uspeh postigla sa relativno malim gubicima, a imala je veliki broj zarobljenika i znatan plen u topovima i vojnom materijalu. Ja sam vrlo sretan što sam imao čast da Šumadijska divizija ova dela izvrši pod mojoj komandom. I zadahnut osećajima nacionalnog ponosa hitam da Šumadijskoj diviziji izjavim priznanje na ovim delima i stoga je pohvaljujem za sva velika dela, koja će obradovati našega Kralja Petra I, našeg Vrh. zapovednika Nj. K. V.
Prestolonaslednika Aleksandra i našu izmučenu, ali preslavnu otadžbinu i šaljem joj svoj srčan pozdrav. Slava i hvala Šumadijskoj diviziji. Komandant, počasni ađutant Nj. V. Kralja, Vojvoda Stepa Stepanović..." Pobedonosne naše armije nastupaju bez prekida. Mi smo još na svojim položajima, čekamo željno svaki čas kada ćemo dobiti naređenje za pokret.
OSVOJEN I NIŠ
Sreda, 12. septembar. Pred sam mrak stigli smo na Krivolačku železničku stanicu, gde sam video kako je sve pogorelo i porušeno od eksplozije. Pri povlačenju, neprijatelj je jednu celu kompoziciju koju nije mogao izvući iz aviona bacajući bombe upalio. Na sporednim kolosecima ostalo je nepovređenih vagona u kojima je bilo brašna, pšenice, dva aeroplana i mnogo druge spreme. Mi smo produžili kretanje i odmah više Krivolaka prebacili se na levu obalu Vardara gaženjem. Skrenuta nam je pažnja da se svaki postara i napuni čuturicu sa vodom, pošto je teren kojim imamo se kretati bezvodan...
Subota, 15. septembar. Putovali smo ceo dan, današnji marš bio nam je dosta dugačak... Kočani su mala i turska varoš u veoma plodnom i bogatom zemljištu u podnožju talasastih, golih brežuljaka. Velike kasarne turske uzdizale su se na bregu iznad varoši. Bugari su napustili Kočane pre tri dana. Na ovom zastanku otišao sam kod komandanta. On beše u razgovoru sa našim oficirima veseo i raspoložen. Reče mi da je naša I armija uzela Veles, prebacila se preko Vardara i napreduje ka Kumanovu, a da je danas francuska konjička brigada đenerala Žunija Gambete zauzela Skoplje i time potpuno odsekla Nemačku XI armiju da se može izvući ka Kumanovu. Oko 18 časova krenuli smo se putem za Carevo Selo, ka našoj staroj granici...
Nedelja, 16. septembar. Oko 10 časova prođe komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović automobilom na front Carevom Selu. Malo bi, pa se vrati. Sa fronta se ništa ne čuje, naše su trupe ispred Carevog Sela... Komandant mi o večeri reče da su Bugari tražili mir, a da je naša I armija zauzela varoš Svetog Nikolu i nastupa ka Kumanovu. Ova radosna vest nije na mene uticala, već mi je, naprotiv, bilo krivo što se Bugari izvlače iz zaslužne kazne, dovoljno nekažnjeni i da njihova zverska dela ne budu kažnjena. Žao mi je bilo što je njihova diplomacija uspela da zadrži njihovu konačnu propast, a naša je velika greška što pobeda nije do kraja iskorišćena.
Arnautska decaPetak, 21. septembar. Silazeći sa Crnog vrha ka Kratovu sretao sam dosta Arnauta sa porodicom i sitnom dečicom, koji se vraćahu svojim kućama ka Strugi iz Bugarske, gde su bili internirani. Svi izgledahu mršavi kao senke, dečica bleda i mršava da te je strah pogledati, sve od gladi i bede i golotinje. Veoma me je ovo rastužilo. Srce mi se od tuge cepa. Samo sam u sebi pomislio: "Bog je kaznio Bugare za ovaka nečovečna dela", pa sam zažalio što naša vojska nije upala u Bugarsku, da joj odmeri zasluženu kaznu. Skupio sam nešto hleba te dao ovim Arnautima. |
Utorak, 18. septembar. Čujemo da je bugarska kapitulirala i primila sve uslove mira koje je komandant Balkanskog vojišta - savezničkih vojski đeneral francuske vojske Franše Depere postavio im. Naša armija preko Svetog Nikole i Kumanova nastupa ka Vranju i Nišu...
Subota, 22. septembar. Bugarska IV divizija predala je oružje, topove i puške u Kumanovu i prolazi sa komorom i stokom za Bugarsku. Čujemo da je veoma dirljiv prizor bio kada je naša vojska ulazila u Vranje. Po pričanju prebeglih naših vojnika iz Bugarske kao i od interniranih građana naših, koji se vraćaju iz Bugarske, pričaju da je u Bugarskoj revolucija i da je 15. ovog meseca u Sofiji bio strahovit pokolj, kažu da je oko 5.000 mrtvih palo.
Petak, 28. septembar. Krenuli smo se iz bivaka sa prenoćišta u 7.00 za Kumanovo... Na istočnoj padini kod Mladog Nagoričana stajaše masa oruđa bugarske artiljerije raznoga kalibra, koje su ovih dana ostavili i predali. Izlazimo na plato talasast i prostran, kuda je vođena 1912. godine velika i krvava Kumanovska bitka sa Turcima... Čuli smo da je naša I armija uzela Leskovac i sada vodi borbu pred Nišom...
Nedelja, 30. septembar... Popodne sam otišao u Kumanovo, prošetao se, razgledao varoš i vratio se u logor... Naša I armija uz pripomoć francuske konjice gonjaše neprijatelja, i komandant mi večeras reče da je Niš uzet posle velike i krvave borbe. Neprijatelj daje jak otpor da bi naše trupe zadržao dok svoje trupe i materijal evakuiše.
Ponedeonik, 1. oktobar. Prošli smo varoš Skoplje, koja je puna savezničke vojske. Varoš lepa i radnje pune, svega ima, ali su cene isuviše velike.
Utorak, 2. oktobar. Čujemo da su naše trupe I armije uzele Aleksinac i Kruševac; nemačka i austrijska vojska povlače se, a tako isto čujemo da su Francuzi na Zapadnom frontu uzeli Mec i da su zarobili 60.000 Nemaca... Čujemo da će skoro opšti mir, Nemci su ga ponudili.
Sreda, 3. oktobar. Komandant beše raspoložen i veseo, jer baterije imađahu dosta hrane za stoku i ljude. Čim bi se sa hranom umanjilo, te bi se oskudevalo, bio bi ljut i neraspoložen. Zvao bih tada blagajnika i komesara i terao ih da jure za hranu. Uveče oko založene vatre dugo smo sedeli i komandant nam je pričao o situaciji i šalio se.
TRAGOVI PROPASTI
Dnevnik Velikog rata: |
Subota, 6. oktobar. Oko 9.00 već ulazimo u najtešnje grlo tesnaca Kačaničke klisure, gde se vide silni tragovi neprijateljske propasti. Neprijateljske kolone XI nemačke armije, koje su odstupale od Tetova, bile su zauzećem Skoplja odsečene, pa su se morale kretati novoprosečenim putem... Kako je put kroz klisuru bio zakrčen, to je prolaz bio težak i masa neprijateljskih kola i konja, valjda gurajući se, otiskivala se niz strme strane u Lepenac i na železničku prugu. Na sve strane viđale su se razbacane hartije i knjige nemačke i bugarske arhive, polomljena kola, izlupani sanduci, razbacane razne stvari i materijal, automobili i motobicikli, burad, sanitetski materijal, kare i ostalo. Viđahu se i mrtvi konji na sve strane...
Železnički mostovi svi su porušeni. U 10.30 prošli smo varošicu Kačanik, gde beše oko 500 austrijskih vojnika, zarobljenika, među kojima beše dosta oficira, a koji behu zarobljeni kod Mitrovice na Kosovu. Čuli smo ovde da je Turska sa Engleskom zaključila mir.
