Dnevnik Velikog rata (4): Savet zemljaku Antoniju
Kolubarska ili Suvoborska bitka najznačajniji je okršaj između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije u Prvom svetskom ratu. Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu dugom više od 200 kilometara. Okončana je ofanzivom Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića protiv neuporedivo brojnijeg i opremljenijeg neprijatelja, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Srbije.
Zajedno sa vojskom povlačio se i narod pred zverstvima austrougarskih vojnika, što je otežalo ratovanje srpske vojske. Snežna jesen napravila je neprohodno blato od puteva zapadne Srbije, pa se pokazala kao najbolji srpski saveznik, mada je većina vojnika bila mokra do gole kože jer nije bilo dovoljno šatora.
CRNE SLIKE
Mileta M. Prodanović je u to vreme dobio težak zadatak na koji se dobrovoljno prijavio. "Major čita zapovest - pravac odstupanja. Brine se što nema izviđača puta. Pešačka borba sve bliže i bliže čuje se. Videći ga zabrinutog za izvlačenje diviziona pošto izviđača nema (sigurno su pogrešili pravac i skrenuli drugim putom, što je se docnije i utvrdilo), ja se javim majoru Lazi kazavši mu da ja znam dobro put, kojim divizion ima da prođe do određenog mesta, Vukone. On mi oštro reče vrlo dobro, ali promisli da se ne varaš u putu, jer za grešku, to jest, ako divizion skrene pogrešnim putem, preti mu opasnost da se ne izvuče i zarobi se, jer se borba vodi blizu. Rekavši mi: "Pazi dobro, glava ti je u opasnosti", naredi mi: "Jaši! Hajde sa mnom napred!" Pojahasmo, divizion se krete. Pošto sam znao put iako je bila noć, radovao sam se u sebi kada mogu u ovako teškim prilikama pomoći starešinama. Baterije su se kretale žurno.
Sreda, 30. oktobar. Svakog časa stižu hrđave vesti sa našeg levog krila, koje vodi borbu pred Valjevom i Kamenicom. Uveče u 8 časova dobismo naređenje, da baterija odstupi preko Kladnice, Jabučja, kod Belog Broda prebaci se preko Kolubare, pa preko Lazarevca izađe na Vreočku kosu i čeka dalje naređenje... Kiša hladna i sitna pada. Noć mračna, ništa se ne vidi. Silna bežanija slegla se svud oko puta, zadržata je zbog prebacivanja trupa preko mesta na Kolubari. Oko 12 noću baterija je prebačena preko mosta. Mineri čekaju kod mosta da, čim budu naše trupe prošle, bace ga u vazduh. Poslednji voz iz Valjeva odlazi. Valjevo je, izgleda, palo.
Očev savetSveta u Čačku mnogo... Pranjane je neprijatelj već uzeo. (Otac) Miko me uveravaše da on nema sumnje u konačnu našu pobedu. Mnogo polaže na istrajnost Engleza, na neiscrpnu moć Rusa, na finansijsku moć Francuza, ali mi ćemo trenutno i pretrpiti. Savetujući me da se ništa ne brinem za decom, Cvijetom i nama, reče mi: - Samo vodi računa o svom zdravlju. Mi ćemo ovde sačekati pad Čačka, pa ću uzeti objavu i vratićemo se kući u Pranjane. Ja sam žurio da se vratim u Komandu. Bojao sam se da mi neprijatelj ne preseče prolaz preko Rudnika. |
Nedelja, 15. novembar. Rano sam sa komandirom u osmatračnici. Napolju sneg veje i hladan vetar duvaše. Čitali smo izveštaje sa bojišta sa našeg levog krila koje vodi borbu oko Ljiga, Suvobora i na Maljenu. Baš beše izveštaj, kako su naši potukli neprijatelja na Baćencu, dok uđe komandirov posilni Ristović i reče mi da me traži jedan vojnik. Došao beše kod mene Antonije Obrenović, vojnik iz X pešadijskog puka, koji je iz Pranjana. Pitasmo se. Rekoh mu:
- Pričekni da se vratim komandiru i kažem mu da ću otići do topova, pa da odemo. Mogli bi tamo u zemunici da se porazgovaramo, i da što popijemo. On mi reče da nema kad: - Došao sam samo časom da te izvestim i da te upitam za savet. Teknu mi misao, sigurno preti opasnost Pranjanima. Zadržah se sa njim. On mi poče pričati da je noćas došao jedan vojnik iz Brajića i kaže, da se sada vode borbe na Suvoboru. Poljske pekarnice, koje su bile u Brajićima, odeljene su pre nekoliko dana. Maljen je pao. Kaže mi da je čuo da su moji otišli iz Pranjana. Reći će mi: - Nas dosta rešilo je da napusti komandu i da idemo kući. Kako nam ti veliš? Rekao sam mu da o tome i ne misli, niti pak da ma gde o tom razgovara i da sve od toga odvrati. Sada je lako izgubiti glavu. Kazao sam mu može biti da će mene komandir pustiti na neki način i ako mognem otići, poneću vam pisma i šta vam treba vi poručite kući a o napuštanju komande nema ni da pomišljate.
Dnevnik Velikog rata: |
Rekoh mu: - Dođi doveče kod mene da posedimo; a ako mognem ići, ponesi pisma da ponesem. Pozdravismo se, on ode, a ja se vratih komandiru u osmatračnicu. Ispričah mu vest koju sam dobio. Iako nisam imao potrebe da toliko brinem, jer znam da je otac Miko tamo i sve išto se mogne bolje on će i raditi, ali me ipak velika briga i bol mori. Vidim kako se svi bez razlike u bežaniji muče, a i ostavlja se imovina neprijatelju i meštanima da je propaste i rasturaju. Same suze na oči udaraju mi. Ručati nisam mogao, samo sam priskrivao čašicu sa konjakom. Crne slike iz bežanije stvarale su mi se u mislima. Pomislih kako će moji po ovoj mećavi mučiti se. Komandir, osećajući moju tugu i bol za svojima, prekide ćutanje rečima: - Mileta, znaš strogu naredbu da se svakom bez razlike zabranjuje udaljenje van komande, ali ja primam na sebe i dozvoljavam ti, uzmi moga konja, otidi kući, vidi se sa svojima, dogovori se i naredi šta imaš i kad svršiš posao vrati se. Samo se čuvaj da ne padneš ropstva. Otidi, napiši jedan akt Sudu opštine pranjanske kao da te šaljem službenim poslom, zvanično, za prijem konja, koje opština ima da uputi...
Napišem akt i objavu, odnesem komandiru i on mi potpisa. Sneg prestao da pada. Reših da sad ne idem, jer sam bio rekao Antoniju da večeras dođe. Odem kod učitelja Sima, koji je sa službom u divizijskom štabu, a štab je bio u Sakulji. On napisa pismo. Uveče dođe i Antonije, donese dosta pisama i izjutra 16. novembra rano se krenem na konju. Vrlo hladno vreme, borba se čuje na celom frontu... Kad je bila zora, bio sam uz Breznu od Đurove reke ka kući Terzića, tu strevih jedan eskadron konjice. Pozadi jahaše jedan oficir. Zapitah ga odakle idu. Reče mi da idu sa položaja iz Brajića. Bili su zaštitnici cele odstupajuće vojske sa Suvobora. Sa neprijateljskim patrolama reče mi da su noćas imali dodira do teočinske opštine.
Dečje očiUtorak, 28. oktobar. Silna bežanija prolazi, a negde i po dva reda kola natovarenih sa posteljnim stvarima i hranom. Odozgo na kolima mala dečica uplakana očicama gledala su vojsku. Čisto čitajući njihov bol iz očiju, čoveku se srce cepa kad vidi kako se ovi mališani muče. Žene i stari ljudi sa starijom decom terali su ovce, svinje i goveda, a neki su vodili volove ili krave zapregnute u kolima sa stvarima. |
Reče mi i to da u ovom pravcu nema više naše vojske, osim one koja je odstupila ka Galiču, jer po naređenju naše trupe imaju odstupiti na odbrambenu liniju: Gojna Gora, Pranjani, Glavič, Osoje, Vrnčani, Zagrađa i Rudnik. Eskadron prođe, ja još produžih malo, misleći se šta da radim: da li da idem ili da se vratim. Pomislih na savet komandirov, koji mi reče kada sam pošao, a i sam konj neće da ide, sve nešto zastajkuje i vraća se. Reših, bolje da se vratim. Već sam bio izašao do Terzića kuće i svratih kod njih da što saznam o mojima, pa da se vratim. Meni uzvariše vruće rakije, te se malo zagrijah. Doručkovah, a već dva dana ništa nisam mogao jesti. Oni me izvestiše da su moji svi otišli u Čačak, samo je majka Maca ostala kod kuće u Pranjanima. Nisam se smio dugo zadržati, žurio sam. Polako, po onom metežu od sveta i komora, stigao sam u 4 časa po podne u Čačak 17. novembra.
Moje sam našao kod kuće Maksima Krivačića, kod Dare - Miko i Cvijeta sa decom, a Ljuba i snajka bili su otišli u Poljnu. Veoma su se obradovali kad su me videli, a i mene se bol sa srca svali kad njih videh. Sve su mi oči bile zavodnile od suza od radosti. Dečica se veselo igrahu oko mene, pričajući mi razno koješta. Prenoćio sam kod njih, posavetovali se da oni ostanu u Čačku i da dalje ne idu. Ispričao sam im velike patnje bežanije, naročito male dece. Već i poslednji voz iz Čačka odlazi i Čačak se žurno evakuiše.
