Neispunjena politička obećanja (2): Vera u hleb od tri dinara
Nerealna obećanja stranaka i spremnost velikog dela naroda da u njih poveruje, predsednik naprednog kluba, istoričar Čedomir Antić vidi kao fenomen mnogo dublji od tranzicije u Srbiji, ili nedavne prošlosti zemlje.
- Mi, nažalost, ne pripadamo kulturom obrascu na kojem počiva unutrašnja politika zapadnih društava. Nismo prošli dug i mukotrpan proces modernizacije, urbanizacije i integracije društva. Pored svih problema, davnašnjeg preskakanja važnih razdoblja razvoja koja su trajala vekovima, komunizam je doveo do brzog prelaska iz sela u grad i iz sve manje isplativog poljoprivrednog u pretežno neuspešno i neproduktivno koncipiran industrijski svet - kaže Antić za "Vesti".
Neispunjena politička obećanja:
Taj proces, kako objašnjava, ali i nespremnost vlasti i većine građana da posle 1990. sprovedu bolne i uspešne reforme, stvorili su ogroman broj građana koji zavise od države.
- Uprkos svim reformama i ulaganjima u prosvetu ovo društvo i dalje ima 48 odsto onih čije je celokupno obrazovanje završena ili nezavršena osnovna škola. Većina penzionera radila je na neproduktivnim, "političkim radnim mestima". Koliko je njih zaslužilo punu penziju? U Republici Srpskoj svaki sedmi! Ne može biti drastično drugačije ni u Srbiji - naveo je naš sagovornik.
On pita i kako da takvi ljudi ne veruju obećanjima vlasti?
- Da, kod nas mnogi teško žive i još teže rade, ali oni nisu uzor niti socijalni cilj. Najčešći uzor i cilj su socijalno-karijerni proizvodi "država dembelija" iz razdoblja od 1945. do danas: mesta prenatrpanim i neodgovornim državnim službama, javnim preduzećima, nezaslužene penzije, udeo u švercu, inflaciji, nenamenskom kreditu... Ovde često govorimo o korupciji. Svakako su naše elite među najkorumpiranijim u Evropi. Ipak, hajde da budemo iskreni: koliko je novca potrošeno tako što su nenamenski povećavane plate u vanprivredi, nezarađene penzije, pokrivani čekovi... Niko se tokom kampanja nije setio da zabrani strankama da o trošku države, recimo, čiste zapuštene kanale po srpskim selima iz kojih se širi smrad. Zašto to ne rade sami građani koji žive u blizini i njihove zajednice?
Takvih primera je, naveo je Antić, mnogo i velika većina građana, pominje se njih 75 odsto ili najveći udeo u Evropi imaju takva očekivanja od države da postaju deo makar posredne korupcije.
- Kad je već tako, onda ne treba baš predstavljati sve crno-belo: kao "podli političari" i, nasuprot njima, "naivni narod". Ozbiljne ponude narodu ostanu neprimećene. Većina obećanja, a to je trend svetske demokratije, bombastična su i značajnim delom neodrživa ili neostvariva - ocenio je ovaj istoričar.
Antiću su, kako kaže, najčudnija bila obećanja o "istim penzijama za sve" Vojislava Šešelja, "hlebu od tri dinara", Tomislava Nikolića, milion novih radnih mesta Borisa Tadića, pa najave suficita i negiranje svakog uspeha ranijih vlada, što radi Aleksandar Vučić.
Željni vlasti
- Nije problem neispunjeno obećanje Mlađana Dinkića da će podeliti po 1.000 evra građanima koji nisu učestvovali u privatizaciji. Siguran sam da bi, da nije došlo do svetske ekonomske krize, taj nesrećni čovek, sumanuto željan vlasti i promocije, to i učinio. Kao problem vidim da se niko javno nije bunio što je u zemlji, koja je dugovala osam milijardi evra, a svake godine izdvoji 2,5 milijarde evra da popuni pronevereni, ali i delom nezarađeni penzioni fond, neko nameravao da pet milijardi evra od neponovljive privatizacije podeli građanima. Bolje će nam biti tek kada se takav odnos promeni i kritika bude usmerena, recimo, ka nameri da neko tako nešto učini, umesto zbog neuspeha takvog obećanja - ističe Čedomir Antić.
