Za i protiv najteže presude (1): Ni smrt nije lek za monstrume
Nedavni stravični zločin u Zaječaru uzburkao je srpsku javnost. Vladica Rajković (28) silovao je i ubio trogodišnju devojčicu, a nakon hapšenja priznao je da je odgovoran za još jedno ubistvo. Vraćanje smrtne kazne, kakvu je po mišljenju mnogih on zaslužio, tema je mnogih rasprava poslednjih dana.
Mnogi su za vraćanje smrtne kazne, smatrajući da bi samo na taj način Rajković dobio šta zaslužuje, dok drugi smatraju da bi doživotna robija i dug i mučan život bili bolja kazna od smrti, koja bi za njega zapravo bila milost. Kazna ili spas je uvek dilema koja se javlja kad je reč o smrtnoj kazni.
I baš dok se reči smrtna kazna svakodnevno provlače kroz medije u Srbiji, ona je postala aktuelna i u Turskoj. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan najavljuje da bi u toj zemlji smrtna kazna, ukinuta 2004. godine, mogla ponovo da bude uvedena ukoliko narod to bude zahtevao, a parlament usvojio neophodni zakon.
Koliko je smrtna kazna (ne)efikasna govore brojna istraživanja stručnjaka, kao i veliki broj teških zločina koji su se dešavali u celom svetu i tokom postojanja smrtne kazne. Psihijatri su jednoglasni u oceni da smrtna kazna ne bi sprečila zločinačke umove da počine dela koja su isplanirana.
Sve više pogubljenja
Tokom 2015. po sudskoj presudi pogubljene su najmanje 1.634 osobe, što je za 50 odsto više u odnosu na prethodnu godinu, čime je dostignut najviši nivo od 1989, upozorila je nedavno organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internacional. Smrtne kazne prošle godine izvršene su u 25 zemalja, od čega 89 odsto u samo tri države - Iranu, Pakistanu i Saudijskoj Arabiji. Kina nije uključena u ove procene jer nema tačnih podataka, mada ova organizacija procenjuje da je u ovoj zemlji pogubljeno nekoliko hiljada ljudi.
- Psihološki profil ljudi koji počine monstruozna ubistva, silovanja, mučenja uglavnom je takav da neće reagovati na zaprećenu kaznu. Smrtna kazna jednostavno nije dobra preventivna metoda jer se na zločin ne sme odgovarati agresijom - rekla je Slavica Đukić Dejanović, direktorka Psihijatrijske bolnice "Laza Lazarević" za beogradske medije.
Ona je objasnila da osobe koje počine takve zločine, u velikom broju slučajeva, ne osećaju ni zrno kajanja, što znači da zaprećena kazna na njih ne bi imala nikakav efekat, jer oni ne smatraju da čine bilo šta loše.
Advokati su takođe saglasni da smrtna kazna ne bi donela nikakvo rešenje ili prevenciju problema. Poznati beogradski advokat Branislav Tapušković protivnik je smrtne kazne, koju smatra besmislenom i nazadnom za ljudski rod.
- Time bismo samo pokazali svoju nemoć. Na smrt odgovoriti smrću primitivna je metoda, a čak i u zemljama u kojima postoji, broj zločina nije smanjen. Zločinačkih umova ima svuda, i protiv toga, nažalost, ne možemo baš ništa da učinimo - rekao je Tapušković.
Smrtna presuda je kroz istoriju bila jedini način sankcionisanja nedela radi očuvanja reda i mira, a danas u velikom broju zemalja je potpuno zabranjena. Ipak, i pored upozoravanja stručnjaka na neefikasnost takvog vida kažnjavanja, u određenim zemljama sveta i dalje je aktuelan. To su SAD, Kina, Avganistan, Bangladeš, Belorusija, Bocvana, Egipat, Ekvatorijalna Gvineja, Etiopija, Indonezija, Iran, Irak, Japan, Jemen, Kuvajt, Libija, Pakistan, Saudijska Arabija, Severna Koreja, Singapur, Sirija, Sudan i Vijetnam.
Kina, Iran i Saudijska Arabija prednjače po broju izvršenih smrtnih kazni godišnje, dok je i Severna Koreja poznata po čestim pogubljenjima koja naređuje vođa Kim Džong Un. Jedno od onih o kojima su pisali svi svetski mediji jeste smrtna kazna za bivšu devojku vođe, koja je snimila kućni porno snimak.
Smrtna kazna u Srbiji je ukinuta međunarodnom konvencijom zvanično 2002, a primenjivana je od 1804. godine. Poslednje pogubljenje izvršeno je 1992. godine.
Kazne su se najčešće izvršavale streljanjem, ili različitim oblicima mučenja u srednjem veku, a novije vreme, donelo je drugačije, na neki način humanije uslove pogubljenja.
Električna stolica je preteča moderne smrtne kazne, a danas se u Americi u većini slučajeva izvršava ubrizgavanjem smrtonosne injekcije. Kazne se uglavnom izriču za teška ubistva i silovanja, dok su nekada izricane i iz političkih razloga. Prema pojedinim anketama, građani Srbije podeljenog su mišljenja kada je reč o kazni smrću. Dok neki smatraju da bi to bila odgovarajuća osveta, drugi smatraju da to nije dobar način za sankcionisanje zločina.
Na Bliskom istoku smrtna presuda se hladnokrvno izriče ženama za mnogobrojne prestupe, za koje čak i nisu odgovorne. Žene preljubnice u Iranu zakopavaju se do ramena, a zatim kamenuju do smrti. Taj strašan čin po zakonu imaju pravo da izvrše članovi muževljeve porodice. Interesantno je da se u mnogim bliskoistočnim zemljama žene kažnjavaju smrću čak i u slučaju da muž prevari ženu, jer se ona uvek smatra odgovornom.
Ni umetnici nisu ostali ravnodušni prema ovoj temi. Poznati glumac Šon Pen maestralnom glumom u filmu "Mrtav čovek hoda" predstavio je Metjua Ponseleta, osuđenika na smrt, koji čekajući izvršenje presude poslednje dane provodi u razgovoru sa časnom sestrom. Pomešana osećanja koja izaziva film bude večitu dilemu: da li zločinci zaslužuju smrt ili sažaljenje.
I poznati srpski pisac Borislav Pekić pisao je o smrtnoj kazni, izražavajući svoj stav na tu temu, a on glasi: "Ne ubij." Uveli smrtnu kaznu ili ne, porodice onih koji su živote izgubili u strašnim zločincima svoje najmilije neće vratiti. A da li će im smrtna osveta doneti mir? Verovatno ne.
