Vek od rođenja književnog velikana (3): Od jeretika do akademika
Pre nego što je napustio svoju baštu života Branko Ćopić je uspeo da nam dočara "dobre starce i zanesene dečake", da ispriča "zlatnu bajku o ljudima".
O sebi je, pak, govorio da je kukavica. Jednom je na opasku viceadmirala Mate Jerkovića, koji je grupu književnika primio u salonu broda Galeb, da mu nije mesto da sedi do vrata, odgovorio: "U ratu sam naučio da je pozadina najbolja vojska, jer odatle je i najlakše šmugnuti. More je burovito, a bežanje je - organizovano povlačenje. Vjerujem da ste i vi izučavali tu vojnu vještinu..."
Taj samoproglašeni "zec" bio je nosilac Partizanske spomenice, koji je kroz lik "grlatog gorolomnika" Nikoletine Bursaća uzdigao partizanskog borca u opipljivog, živog stvora bez ideoloških okova, prvi je imao petlju da na papir stavi rađanje nove klase, sačinjene od ministara, generala, partijskih funkcionera i njihovih - svastika. I da im se, onako, na svoj ćopićevski način, podsmehne. Prvi je u svojim romanima progovorio i o zločinima partizanskih oficira i o tome da se ustanak u Bosni digao mimo partije, spontano - od srpskog naroda.
Prijatelji okrenuli leđa
Kada je Dušku Kostiću, uredniku "Književnih novina", 1950. dao "Jeretičku priču", Ćopić nije ni slutio da je sebi namakao omču. Ona tada nije povučena do kraja, ali neki analitičari smatraju da je stezanje završeno baš one orvelovske godine kada je pisac skočio s mosta.
Zbog "Jeretičke priče" u kojoj piše o letovanju nove kaste u luksuznom dubrovačkom hotelu, na zasebnoj plaži, dok se radnička klasa kupa na javnom kupalištu i odseda u jeftinim odmaralištima, priveden je kod Milovana Đilasa, tada prvog čoveka Agitpropa. I dok Đida čita lekciju piscu, Ćopić mu u svom stilu odgovora: "Joj, što pametno govoriš, druže Đido, kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije to da sve razluči."
Vek od rođenja književnog velikana:
Đilas je posle poneo žezlo prvog disidenta u istočnom lageru, a o Ćopiću su govorili kao o depresiji i čašici sklonom i za koru kruha uplašenom piscu.
Samo četiri dana posle objavljivanja "Jeretičke priče", u "Borbi" je osvanuo nepotpisani tekst "Junaštvo Branka Ćopića". Autori (saznalo se da su to bili Đilas i Moša Pijade) spočitavaju Ćopiću da podvaljuje graditeljima socijalizma, a da su njegove satire izraz buržoazije i njenih prirepaka koji "guraju ka anarhiji".
Ni neprikosnoveni vođa nove države Josip Broz nije oćutao "drskost" partizanskog pisca. Na Trećem kongresu AFŽ u Zagrebu Tito se pita: "Šta to znači kada se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra, do udarnika, kad se, takoreći, obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti."
Tito "zakucan" na vratima
Povodom "Jeretičke priče" Tito je javno poručio Ćopiću, a štampa zabeležila, da ne treba da se boji "da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jednom zauvijek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas." To što je izgovorio da ga neće hapsiti, domišljati Ćopić je kasnije iz štampe izrezao i taj isečak pričvrstio na ulazu svog stana. Stajao je tamo novinski isečak, presavijen tako da se videlo samo ono "Nećemo ga hapsiti - Tito", i kada su slova sasvim izbledela.
Ali više od kritika partijskog i državnog vrha Ćopića je zabolelo to što su mu pisci i prijatelji počeli okretati leđa. S njim je postalo opasno i šetati se ulicama. Njegov ratni drug Skender Kulenović napisaće tada da "Ćopić stvari sagledava iz bablje perspektive".
- Skender Kulenović je bio Brankov saborac, dugogodišnji jaran, kum, čovek u svemu mu blizak, jedan od najbližih i najdražih. I on se oglasio sa dva članka u "Književnim novinama", u stvari sa dva žestoka napada. Branka je to najteže pogodilo. Nije očekivao da bi Skender mogao tako. Videći šta je uradio i kako je to delovalo na Branka, Skender se pravdao kako je tim člancima htio da ublaži oštricu kritike i napada političara, da preduhitri eventualne napade drugih za umetničke domete priče. Neuverljivo, naravno, jer Skender je, sva je prilika, svojim člancima izvršavao nalog političara - svedočio je Dušan Kostić, koji je i "krivac" što je "Jeretička priča" osvanula u novinama.
Perfidno praćenje
Ćopić je svom ratnom drugu Kulenoviću oprostio i kada se sledeće godine venčavao, pored Kostića, izabrao ga je za venčanog kuma.
Ali kako je takav Branko Ćopić, sa svojim potonjim romanima i satirama od "Proloma" i "Gluvog baruta" do "Rađanja međeda", ne samo objavljivao, već su mu dela bila deo obavezne školske lektire, a on laureat najvećih književnih priznanja, od Ninove do Njegoševe nagrade?
Kad Andrić psuje
Među malobrojnim piscima koji mu nisu okrenuli leđa bila je velika Desanka Maksimović, najbliža komšinica, stanovala je samo sprat niže, i nobelovac Ivo Andrić.
Jednom je tako osamljen Ćopić otišao u Klub književnika i, najedared, za njegov sto sedne Andrić.
- Jebo ti takve šale, piši romane, njih ionako niko ne čita - reče mu Andrić, od koga do tada Ćopić nikada nije čuo psovku.
- Zato što je Tito bio inteligentniji od pisaca - njegovih kolega koji se nisu javno oglasili da ga odbrane. Pisci su ćutali i "odrekli" se Ćopića, Krleža mu je savetovao da "mani sve te papire i ratne priče i da se vrati pričicama o deci", a Tito ga je čak odlikovao. Ćopić je postao i član Akademije nauka, i ukazano mu je sve poštovanje. Ali, ta politička senka od Titovog govora je ostala, prema svedočenju ljudi koji su ga znali, počeo je ne samo da strahuje, nego i da gubi poverenje u sebe, da prestaje da piše i da izlazi iz kuće - objašnjava Puriša Đorđević, koji je snimio četiri filma na Brankove tekstove, a poslednji dokumentarac "Mala moja iz Bosanske Krupe" posvetio je poslednjim satima velikog pisca.
Omiljeni Ćopićev Nikoletina Bursać, glumac Toma Kuruzović, kaže da ne zna da su pisca privodili u policijsku stanicu na saslušavanje, već da je to bilo perfidno praćenje i ideološko proganjanje. Pričao mu je kako su se ispred njegovog stana smenjivali mladići u civilu i da je on "najobezbeđeniji pisac na svetu":
- Jednom je tako otvorio vrata, a mladić sedi na stepenicama. Pita ga Branko da li to njega traži, a ovaj odgovara da čeka druga koji je otišao na sprat iznad. I tako njega Branko uvede u priču i sazna da je iz Vojvodine, ali da su njegovi Ličani. "E pa i moji su iz Like, zemljače", kaže mu Branko, "imam rakije iz Like, dođi da probaš, sedam jezika govori."
I tako je pisac ubeđivao mladića da mu uđe u kuću na čašicu, dok se ovaj stojički držao sve dok u jednom momentu nije izdržao: "Izvinite, druže Branko, ja na dužnosti ne pijem."
Izvini, Branko od Ćopićeve kuće, što te nismo cenili koliko smo te voleli.
Za akademika ga izabrali unuci
Za člana SANU izabran je 1968, iako je prethodno bio isključen iz Komunističke partije. Taj gest bi mogao da bude na čast Akademiji jer se nije povodila partijskim islednicima. Jedan je akademik posle pričao da Ćopića nisu izabrali oni već njihovi unuci.
