Vek od rođenja književnog velikana (2): Moj jarane, ja zatvaram svoj dućan
Tog 26. marta 1984. godine nije bilo tako toplo da bi Branko Ćopić u parku sedeo samo u sakou. Sunčan dan, ali onako babamartovski rezak samo je mirisao na proleće, kada je u popodnevnim satima Momčilo Srećković pristigao iz Obrenovca u centar Beograd.
Seo je Moci na klupu pored pisca, a da ga njegov prijatelj i zaštitnik nekoliko minuta nije ni primetio. Da je samo znao kako će se taj dan okončati, Momčilo nikada ne bi došao onako umoran s posla, iz obrenovačke termoelektrane do Pionirskog parka, pa makar ga sto puta zvao Ćopić. Čovek koji mu je bio kao drugi otac. Kod Branka i supruge mu Bogdanke, Momčilo je pet godina u toku svog školovanja ručavao i dobijao džeparac. Kako priča, o njemu su vodili računa ko o rodu rođenom, možda zato što su bili dobri ljudi, a možda i zbog toga što svoju decu nisu imali.
- Branko me je oko 14 časova pozvao telefonom da dođem kod njega da mi nešto veoma važno priča - započinje Momčilo sećanje na poslednji ovozemaljski dan Branka Ćopića.
Nešto pre 16 časova, on se već našao u Beogradu, ali u stanu, u glavnoj prestoničkoj ulici, dočekala ga je samo Brankova supruga. Bogdanka mu kaže da je Branko pre podne bio kod lekara, da je u depresiji i da je sišao u Pionirski park, odmah iza njihove zgrade.
Vek od smrti književnog velikana:
- Tužan sam ti, moj jarane, dobio sam novi poziv za saslušanje, 'oće da mi gule kožu. Ne dam se, neće oni više da mi život zagorčavaju. More moj jarane, ja zatvaram svoj dućan, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu - ovim rečima pisac se obratio Momčilu nakon što se trgao iz svog zamišljaja.
A onda je počeo da priča. Pričao je neumorno, s teme na temu, a kada je posle iznova i iznova prelistavao taj dan u svojoj glavi, Momčilu je bilo jasno da se tragičan kraj nagoveštavao.
"Znaš neki starac skočio u Savu, ali ga pronašli spasioci. Nije to u redu, moj jarane. Čovek se pozdravio sa životom, a ovi ga vraćaju nazad. Ako se to dogodi meni, ne brini moj jarane, ja neću poput starca u mulj da se zavaljam, pa da me traže i izvuku. Ja ću na beton i svi ćete me naći."
Kao da je pravio neku vrstu zaostavštine, pisac je zborio neumorno, o svojim delima, o sebi, o strahovima, o detinjstvu:
"Ja sam Ličanin i nemam baš uvo za poeziju. Zato sam verovatno krenuo naopako, a ne kao ostali svet. Najpre sam počeo da pišem prozu. Prvu pripovetku mi je objavila 'Politika' još 1936. A moja životna dela su, zapamti jarane, 'Bašta sljezove boje', 'Nikoletina Bursać' i 'Osma ofanziva'."
I dok su Branku navirale reči, dvojica šetača stigla su do hotela Moskva. Tu su malo odmorili noge i popili koktu. A onda opet, priseća se Momčilo, Ćopić počinje mračno:
"Jarane moj, davno je iza mene ostalo detinjstvo, pokislo i tužno, puno ukradenih i nedosanjanih bajki... Tekle su godine, a na moje naivne slike ljudi i događaja stala je da se navlači studen i magla."
- Meni se išlo kući, kažem: "Branko ajde da se vratimo, kasno je." Ali mi on uzvraća da prošetamo još malo.
Sudbinski most
Brankov most zove se po Branku Radičeviću, ali i danas mnogi veruju da je mu je to ime dato po autoru "Magarećih godina". Sudbina je namestila da je Ćopić dobio ime po pesniku Radičeviću i da se sa mosta svog imena oprostio od "lijepog i strašnog života".
Od Terazija se spuštaju prema Zelenom vencu. Ulicom Branka Radičevića idu prema mostu koji se tada kitio imenom bratstva i jedinstva. Na početku mosta Branko mu pokazuje mesto gde je prvi put zanoćio u Beogradu. Bio je tek 20-godišnjak koji je došao iz Bosne u veliki grad da studira filozofiju. Grad velik, sve nepoznato. Tu pod mostom na klupi, blizu pruge, morao je da prenoći, jer ga Miloš Bajić, budući slikar sa kojim je trebalo da stanuje u istom sobičku, nije sačekao, kako su ranije ugovorili.
"Pogledaj, jarane, na onoj kamenoj klupi sam prvu noć prespavao u Beogradu", pokazuje rukom, dok mu iz malog džepa sakoa, dole na pločnik, ispada futrola s naočarima.
Momčilo se kamenim stepenicama spustio po piščeve đozluke, koje su začudo ostale čitave.
- Kad sam se vratio na most, tamo gde je Branko ostao njega više nije bilo. Okretao sam se i opazio da je već prešao polovinu mosta. Krenuo sam za njim, crkvena zvona sa Saborne crkve su se čula, tako da moja dozivanja do njega nisu dopirala. Branko je išao, nije se osvrtao - priča, svako malo pitajući se zašto je baš njega zvao tog dana. Zašto?
"Zbogom lijepi i strašni živote"
"Branko Ćopić sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj. I Selim Numić i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote", napisao je u oproštajnom slovu.
Jer, Momčilo nikada neće iz glave istisnuti tu sliku dok svega desetak koraka od njega, pisac prilazi metalnoj ogradi mosta, već blizu novobeogradske strane, i prevaljuje se preko nje. Čuje se tup udarac u pločnik. U šoku, Momčilo je strčao niz stepenice, ali na pločniku, baš kao što je obećao, ležalo je beživotno telo Branka Ćopića, očiju širom otvorenih.
Tamni dželati u ljudskom liku
Za remek-delo pripovedanja, "Baštu sljezove boje", nagrađen je 1972. najvećim jugoslovenskim književnim priznanjem - Njegoševom nagradom. U predgovoru zbirke priča koju je Ćopić posvetio ratnom drugu, piscu Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac, mogu se naslutiti tamni tonovi njegove duše i predosećanja.
"Tih istih godina, ja sam slučajem izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me za mojim radnim stolom osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijedama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli?"
