Da li je planetarni sukob već počeo (1): Turska kao oružje svetskog rata
Globalni konflikt vodi se po principu "rat svuda a centra nigde" i države ne ratuju međusobno već same sa sobom: Sirijci protiv Sirijaca, Ukrajinci protiv Ukrajinaca, Jemenci protiv Jemenaca...
Vinston Čerčil podsmehnuo se generalima da se stalno spremaju za rat koji je već prošao, jer, političari su uvek imali u vidu budući rat. Strah od atomskog oružja proizveo je hladni rat kao zamenu za otvoreni svetski sukob. Pad Sovjetskog Saveza, istočnog bloka i komunističke ideologije, ponovno jačanje liberalizma do nivoa Marksovog shvatanja imperijalizma kao poslednje faze kapitalizma, doveli su do niza lokalnih ratova za globalno gospodstvo nad planetom. Raspaljivanje Ukrajine, a potom i celog Bliskog istoka s okolnim regionima proizvelo je niz malih sukoba koje pojedini autori već smatraju trećim svetskim ratom.
Po navici očekujemo da svetski sukob zvanično počne kada se ratna dejstva rašire Evropom u punom obimu. Ali u epohi vojnog i političkog postmodernizma, kako je s ironijom nazivaju geostratezi, borbena dejstva vode se po principu "rat svuda, a centra nigde".
Obično se očekuje da to bude rat nacija, pošto smo navikli da narod posmatramo kao pokretačku silu istorije. Međutim, postmodernizam je ukinuo kategoriju nacije, ostavivši joj samo ljušturu država koje ne ratuju međusobno, već same sa sobom: Sirijci protiv Sirijaca, Ukrajinci protiv Ukrajinaca, Jemenci protiv Jemenaca... Izuzetak su mali i nerazvijeni narodi, neobjedinjeni u nacije, kojima je namenjeno da budu bačeni u rat s drugima, opet u tuđem interesu.
U Prvom i Drugom svetskom ratu glavne bitke odvijale su se tamo gde se nalazio glavni konflikt interesa, a zainteresovane sile bile su neposredni subjekt sukoba. Danas gore Severna Afrika, Kavkaz, Bliski istok, ali u svojstvu oružja. Upotrebljavaju se celi narodi i države kao sredstva za vođenje rata, iako nisu subjekti konflikta interesa.
U poslednjoj fazi svetskog lanca malih sukoba zaratile su Rusija i Turska na teritoriji Sirije. Moskva podržava vladu u Damasku, a Ankara Islamsku državu, Džebhat Al nusru, Ahrar aš šam...
Raspaljivanje sukoba
Ekspert "Independenta" za Bliski istok Ranž Aladin smatra da je Erdogan potcenio snagu režima Bašara al Asada, koji će biti ključni lokalni igrač u mirovnim pregovorima i podržala sunitske teroriste čime se zamerila Iranu.
- Ankara je time uvukla Rusiju u sukob, a svet će na terenu da se okrene prvenstveno protiv Islamske države. I Iran je postao ključni igrač u regionu, što Zapad više ne može da ignoriše. Osim toga, Kurdi su postali saveznik Zapada u Siriji i stvorili autonomni region koji će raspaliti ambicije kurdskog nacionalizma u Turskoj. Stoga će Ankara nastojati da održi i raspali sukob, u pokušaju da opet usmeri pažnju Zapada na Asada - kaže Aladin.
Turska se upire da dokaže da vodi samostalnu politiku, nezavisnu od velikih saveza i tuđih interesa. Ta politika zasnovana je na neoosmanizmu, islamističkoj i panturskoj ideologiji koja zagovara obnovu uticaja Ankare na prostorima koje je nekada obuhvatala Otomanska imperija. Kao neoosmanlijska interesna sfera predviđeni su Zakavkazje, Centralna Azija, Bliski istok i Balkan.
Premijer i bivši ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu je i šef odseka za međunarodne odnose Bijkent univerziteta. Prema mišljenju islamologa Darka Tanaskovića, Bijkent je rasadnik neoosmanizma.
Davutoglu je autor knjige "Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske" u kojoj su predstavljeni principi neoosmanske ideologije, bliski načelima partije predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.
Ruski predsednik Vladimir Putin nedavno ih je s pravom optužio za islamizaciju zemlje. Naime, neoosmanizam je suprotnost kemalizmu, odnosno doktrini oca savremene Turske Kemal paše Ataturka koji je u prošlom veku izvukao Tursku iz feudalnog taloga.
Davutoglu iznosi da Turska kao naslednica Otomanske imperije ne može biti epizodista, već protagonista na međunarodnoj sceni. Međutim, i samo obaranje ruskog aviona iznad Sirije pokazalo je da Turska nema snagu za nezavisnu ulogu i da se našla u svojstvu instrumenta svetske politike i onoga što neki autori već nazivaju trećim svetskim ratom.
Turska sa oko 78 miliona stanovnika od kojih oko petinu čine Kurdi, raznolika je i ogromne oblasti Anatolije i iza planina Tavor drugačije su od bogatih turističkih gradova i Istanbula, pa je BDP zemlje oko 11.000 dolara po glavi stanovnika. O tome svedoče i milioni gastarbajtera iz Turske, pošto se smatra da masovno iseljavanje prestaje kada BDP dostigne 20.000 do 25.000 dolara po glavi.
Premalo za zemlju koja nastoji da se ponaša kao regionalna sila u nekoliko regiona. A to je upravo možda previše skromna uloga koju je sebi doktrinom dodelila daleko moćnija Rusija, dok je razvoj događaja gura u prvi plan kao jednu od svetskih sila.
Turska vojska je brojna i nakrcana starim i novim američkim oružjem u rasponu od pedesetak godina. U Siriji se sukobila sa daleko moćnijim protivnikom koji je zadro u njenu zamišljenu interesnu sferu, a Davutoglu je otvoreno rekao da Rusija nije uzela u obzir tri glavna interesa Turske. To su nacionalna manjina u Siriji (na koju se Turska oslanja u politici uvlačenja te zemlje u svoju sferu), uvećanje izbegličkog talasa i navodna povreda vazdušnog prostora. Sve to je zapravo jadikovka nad neostvarenom neoosmanskom maštom u Siriji.
Stoga je i NATO za svaki slučaj predvideo pojačanje protivvazdušne odbrane Turske prebacivanjem raketnih sistema, ali ta alijansa pere ruke od svake pomisli na otvoreni rat s Rusijom. Time Turskoj dodeljuje ulogu instrumenta i oduzima joj svako pravo da pomisli da je svetski igrač.
