Da li je planetarni sukob već počeo (5): Kremlj sprema radare, Turci grobove
Rusija i Turska isključile su mogućnost otvorenog vojnog sukoba, ali ona potencijalno raste s produženjem rata u Siriji. Opšti odnos snaga je u korist Rusije na osnovu Globalnog indeksa vojne moći (GIVM), što je predstavljeno u tabelama.
GIVM obuhvata kvalitet i kvantitet vojnih snaga, ali i proizvodnju i sirovinske i finansijske resurse zemalja, transportnu infrastrukturu, geografske osobenosti...
Međutim, vojni izvori ističu elemente izvan pukog prebrojavanja vojnika, aviona, tenkova... Smatra se da je ruska vojska daleko bolje obučena, na šta ukazuju i konstantni manevri s bojevim gađanjima, čak i raketnim. Takođe i da raspolaže snažnim kosmičkim snagama i sredstvima radio-elektronske borbe koji već prevazilaze zapadne ekvivalente.
Na primer, Rusija je toliko usavršila radare kojima kontroliše prostor do Australije, da je pre tri godine otkazala zakup bivših sovjetskih sistema u Azerbejdžanu i Ukrajini. Kontrolu svetskog neba i kosmosa sprovodi sa svoje teritorije, a ističe se sistem Don, razmešten kod Moskve.
Repriza Krima
Koliko je odnos snaga u korist Moskve, pokazuje to što je NATO obustavio letove turskih aviona iznad Sirije posle incidenta s obaranjem SU 24, iako je Ankara članica američke koalicije od 65 zemalja za borbu protiv Islamske države. Osim toga NATO razmatra slanje jedinica PVO radi zaštite Turske, a usvojena je i doktrina odbrane od hibridnog rata, kako se Ankari ne bi dogodilo isto što i Kijevu sa Krimom.
Dok su još bili u dobrim odnosima sa SAD u orbitu su ispaljeni mini sateliti, kugle prečnika od pet, 10 i 15 centimetara. Američki radari registrovali su kugle od 10 i 15 centimetara, a samo ruski od pet, i pritom su čak pratili trajektoriju. Ipak, Rusija zaostaje za SAD, a komandant NATO za Evropu predvideo je dramatično uvećanje vojnog potencijala rivala do 2020.
Da li je planetarni sukob već počeo:
Pojedini autori ukazuju da je glavni kvalitet turske vojske spremnost da gine, zahvaljujući ideologiji koja se usađuje u kasarnama. Međutim, činjenica je i da je ruska vojna moć raspoređena u četiri vojna okruga: Zapadnom, odnosno evropskom, južnokavkaskom, centralnom i dalekoistočnom. A tu je i Arktik, vojna saradnja sa zemljama pacifičkog, atlantskog i indijskog regiona. Na primer, u podeli zadataka oko izgradnje kanala kroz Nikaragvu koji treba da konkuriše Panamskom Kina ulaže, Nikaragva daje teritoriju i luke, a Rusija vojno obezbeđenje, budući da je flota Pekinga zatvorena u svojim teritorijalnim vodama nizom ostrva.
Autori ukazuju da stoga sva ruska snaga ne može da bude usmerena na Tursku, ali da je Kremlj uprkos tome dominantan. Na primer, turska flota ima veću ukupnu zapreminu u bruto registarskim tonama, ali je rusko oružje na brodovima Crnomorske flote superiorno.
