Rasejanje u političkom zapećku matice (4): Nema nam opstanka bez zajedništva
Državnici Srbije, bez obzira na to kojoj političkoj i ideološkoj opciji pripadaju, od početka 21. veka živo su zainteresovani za uspešne sunarodnike u inostranstvu, pre svega za one koji su visokopozicionirani u društveno-političkom i privrednom životu zemalja gde žive.
A o tome koliko se za Srbiju interesuju najuspešniji Srbi druge i treće generacije iseljenika, oni koji su rođeni ili odrasli u dijaspori, a sada su na istaknutim pozicijama u inostranstvu, razgovaramo sa povratnikom iz Amerike dr Jovanom Filipovićem, profesorom Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, koji je bio državni sekretar za dijasporu i član Saveta za dijasporu.
- Pomenute generacije imaju svoj stil rada i način života. Svet je postao teško mesto za život i oni, kao i svi ostali, čine velike napore kako bi u njemu uspeli. Današnja Srbija je u beskrajno teškom položaju i zahvaćena velikim beznađem. To utiče i na ove mlade ljude, te se stiče privid da oni ne mare za Srbiju. Ipak, Srbija je naša matica, naša majka, a majka je jedna. Siguran sam da ovo oseća i najveći broj ovih mlađih ljudi. Međutim, to nije dovoljno. Majke okupljaju i brinu za svoju decu, a Srbija poslednjih desetleća to ne čini. Međutim, to ne sme da pomuti veru jednih u druge.
Rasejanje u političkom zapećku matice:
1. Skupštinske klupe tesne za dijasporu
Koliko uspešni Srbi, u procesu integracije i asimilacije u tuđem svetu, zanemare svoj identitet i prestanu da se interesuju za postojbinu predaka?
- Identitet je stvar pojedinca i tokom života se menja. Međutim, "veliki svet" sve manje nudi toga što bi moglo da bude privlačno kao alternativa delu postojećeg identiteta. Pre bih rekao da doskora neprikosnovene sile koje su "mrvile" identitet gube na snazi i da se sve veći broj ljudi uspešno bori za očuvanje identiteta, a neki, kod kojih je on narušen, kreću u potragu za izgubljenim. Poznajem i jedne i druge. Brojčano smo mali narod, ali imamo velike potencijale koje sve češće uspevamo da prikažemo svetu, iako vrlo često u neravnopravnim i nefer uslovima. Ne treba strahovati, već treba raditi, verovati u sebe i svoj narod, a to će voditi uspehu.
Imate li saznanja šta su uspešni ljudi iz rasejanja, nudili kao svoj doprinos za napredak Srbije, a ovde su naišli na "gluve" uši?
- Poznajem veliki broj uspešnih osoba iz dijaspore koji žele da sarađuju i rade za dobrobit Srbije, međutim, ta želja nije garant da se u tome uspe. Bio sam svedok njihovih velikih napora, ulaganja, humanitarnih akcija, bespoštedne borbe za boljitak u privredi, nauci, kulturi, sportu... Na plemenita, iskrena, uspešna i požrtvovana dela naše dijaspore za Srbiju, nažalost, senku su bacila politička i neka druga angažovanja nekolicine povratnika.
Samo je jedna Ulica Jove Ilića
Koji je bio vaš motiv za povratak iz Čikaga?
- Na celom svetu postoji samo jedna ulica u kojoj su moja osnovna škola "Karađorđe", moja kuća, moja Dvanaesta beogradska gimnazija, Voždovačka crkva u kojoj je moj pradeda bio sveštenik i Fakultet organizacionih nauka na kome sam profesor. To je Ulica Jove Ilića. Zbog nje sam se vratio.
Da li uspešne ljude srpskog porekla u Srbiji doživljavaju kao konkurenciju i nekoga ko iz inostranstva soli pamet?
- Nailazio sam na ljude koji imaju ovakvo mišljenje. Ali, istina nije ni crna ni bela. Sigurno je da negostoljubivi prijem od strane pojedinca koji je ostao u matici, kao i previše samouveren stav nekoga ko dolazi iz dijaspore može da vodi netrpeljivosti. Ostaćemo narod, sačuvaćemo državu i biti uspešni jedino ako shvatimo da moramo da radimo zajedno.
Od pomodarstva do očaja
- Odlazak u svet treba da je plod iskrene želje, kombinovan sa jasno profilisanim životnim ciljevima, a ne pomodarstvo ili iluzija o boljem životu bilo gde, samo ne u Srbiji. Otići bilo gde, samo što dalje od Srbije, pogubna je misao za mlade ljude. Rukovođeni isključivo ovakvim mislima, vrlo često doživljavaju razočaranja. Potreba da se pošto-poto nađe opravdanje za sopstveni odlazak od kuće, tamo u belom svetu stvara frustraciju i osećaj otuđenosti, što je vrlo bolno. S druge strane, odlazak u pozitivnoj atmosferi, sa željom da se uči, stiču prijatelji, skuplja "svetski polen" za sebe, potomstvo, bližnje i maticu Srbiju, može vas lansirati u potpuno drugo, mnogo lepše okruženje i raspoloženje - kaže Filipović
Kako privoleti uspešne i pametne iz dijaspore da se vrate, ako iz Srbije decenijama ne prestaje odliv mozgova?
- Svaka neiskrena, nesistemska, iznuđena mera, da se neko "privoli", "privuče" ili "zadrži" biće jalova. Štaviše, fizička prisutnost nije garant uspešne angažovanosti pojedinca. Mnogo je danas u Srbiji ljudi koji su pametni, obrazovani i voljni da rade, ali ne dobijaju priliku. Slično, usiljeni povratak većeg broja vrhunskih stručnjaka, koji ne bi imali odgovarajuće uslove za rad bi, takođe, bio kontraproduktivan. Rešenje za problem "odliva mozgova" je u povezivanju uspešnih ljudi u dijaspori i matici, njihov zajednički rad na dobro osmišljenim projektima i stalnom negovanju kulture zajedništva. Država, neizostavno, mora da radi na stvaranju uslova za ovakva partnerstva, ali se ni u jednom trenutku ne sme drznuti da poveruje da treba da komanduje i upravlja u ovakvim situacijama.
Stručnjak za mašinstvo i upravne nauke
Jovan Filipović je doktor mašinstva i doktor upravnih nauka. Završio je Mašinski fakultet u Beogradu, a posle magistrature i doktorata na Mašinskom fakultetu Purdju univerzitet u SAD, vratio se u Srbiju. Na Fakultetu za upravu Univerziteta u Ljubljani 2011. godine odbranio je drugu doktorsku disertaciju pod naslovom "Menadžment virtuelnog univerziteta srpske dijaspore kao kompleksne organizacije" i stekao titulu doktora upravnih nauka. Redovni je profesor, šef katedre za menadžment kvaliteta i standardizaciju i donedavno prodekan Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je savetnik za ekspertske resurse, nauku i visoko obrazovanje pokojnog premijera Zorana Đinđića, te potpredsednik Privredne komore Srbije, predsednik je u GEPS -u (Grupa za ekonomski prosperitet Srbije), posvećen umrežavanju matice i dijaspore.
