Umire li tradicionalno srpsko pismo (4): Ni roditelji ni deca ne znaju ćirilicu
Mnogi iz druge generacije u dijaspori ne znaju ćirilicu, pa ne upisuju svoju decu u dopunsku školu pravdajući to neuverljivim razlozima - važnije je znati nemački i engleski jezik, deca su opterećena redovnim školskim obavezama...
Trećoj generaciji srpske dijaspore najteže je da savlada ćirilicu. Današnje generacije vrlo malo pišu rukom, još manje čitaju na srpskom i ćirilici i sve to govori da ćirilica kod mladih gubi svoje mesto.
Radeći nekoliko godina u dopunskoj nastavi na srpskom jeziku u Nirnbergu i Erlangenu, nastavnica Gordana Budiša iz Nirnberga ima dobar uvid u to koliko su srpski jezik i ćirilica prisutni u svakodnevnom životu kod odraslih i dece.
Umire li tradicionalno srpsko pismo:
- Ćirilici u dijaspori preti nestanak, a nije mnogo bolja situacija ni u otadžbini, jer latinica dominira na svakom koraku. Prva generacija naših ljudi u dijaspori nema problem da govori srpski, čita i piše ćirilicu, ali već druga generacija se teže snalazi. Kod treće generacije, ako solidno i govori srpski, veliki deo ne zna ćirilicu - ističe Gordana Budiša.
Kada je reč o ulozi države, medija i porodice u čuvanju srpskog jezika i ćirilice, Gordana ukazuje da su bez državne dopunske škole na srpskom jeziku za decu u dijaspori, srpski jezik i ćirilica na putu nestanka. Pomoć u borbi za opstanak trebalo bi da pružaju i mediji, od televizije pa do novina.
- Uverila sam se da naša deca u dijaspori ništa ne čitaju na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, jedino tokom letnjeg raspusta u Srbiji ponešto nauče - tvrdi nastavnica Gordana.
U borbi za očuvanje ćirilice zakazali su i roditelji, jer mnogi koji pripadaju drugoj generaciji u dijaspori i sami ne znaju da čitaju i pišu ćirilicu. Čak i tamo gde imaju uslove da decu šalju u dopunsku školu na srpskom, mnogi roditelji odustaju od toga pravdajući to neuverljivim razlozima - važnije je znati nemački i engleski nego srpski jezik, deca su opterećena redovnim školskim obavezama i ostajemo u Nemačkoj pa im ne treba srpski...
Šta prvo učiti
Romana Radović, prof. dopunske škole na srpskom jeziku u Cirihu, kaže da je teško i nezahvalno govoriti o ćirilici u dijaspori u trenutku u kome se i u samoj matici ne vodi dovoljno računa o pismu koje je, ako ništa drugo, deo naše, a samim tim i svetske, kulturne baštine. Nastavni plan i program za rad dopunskih škola na srpskom jeziku ostavlja nastavnicima slobodu da sami odluče da li je u toj sredini delotvornije početi prvo sa usvajanjem ćiriličnog ili latiničnog pisma.
- Postoji izvesna bojazan da se ranim učenjem ćirilice ne omete opismenjavanje na jeziku na kome dete pohađa redovnu nastavu, a koje uglavnom podrazumeva učenje latiničnog pisma. Ako se prvo počne sa latinicom, naši đaci relativno lako usvoje srpsku verziju latinice i onda budu spremni da čitaju i pišu na srpskom. Učenje ćirilice posle bude teško - kaže Romana Radović.
Dodatak za decu
Učiteljica Žaklina Nikolić donedavno je predavala u Nemačkoj u pokrajini Baden-Virtemberg, a sada u Švajcarskoj, u kantonu Tićino.
- Na času često koristim "Vesti" kao nastavno sredstvo, naročito ćirilično izdanje. Skoro sam sa učenicama imala čas posvećen štampi i novinama... "Vesti" su pored "Politikinog zabavnika" bile medij koji smo čitali naglas. Predlažem "Vestima" da naprave dodatak za decu - gde će deca biti mali urednici i novinari. Evo ja se javljam za prvi broj sa svojim đacima!
- Zapitala sam se šta bi se dogodilo kad srpski jezik ne bi imao latinicu kao pomoćno pismo. Imala sam nedavno priliku da o tome razgovaram sa nastavnicima drugih jezika koji koriste drugo pismo. Ruska deca koja pohađaju nastavu maternjeg jezika i kulture u Cirihu štampanu ćirilicu uče u prvom razredu predškolskog, a pisanu u drugom, tako da ćirilicom potpuno ovladaju još pre nego što počnu da se opismenjavaju na nemačkom. Grčka deca svoj alfabet upoznaju takođe već u predškolskom uzrastu. Deca koja govore tamilski i arapski osnov svojih pisama upoznaju od prvog razreda. Zato nije neosnovano od samog početka srpski jezik vezati prvenstveno za ćirilicu. Ćirilica nam mora biti važna koliko zbog svoje upotrebne vrednosti, toliko i zbog svoje lepote i simboličkog značenja.
Raspust u Srbiji
Učiteljice dopunske škole iz Pariza Danijela Stamenov i Svetlana Lakićević kažu da đaci dopunske nastave žele i vole da uče ćirilicu.
- Najteže je učenicima koji se kao druga ili treća generacija rađaju izvan Srbije. Još ako baka i deka žive u rasejanju, pa za raspust ne idu u Srbiju, onda je najteže progovoriti. Zbog toga ima situacija da dete zna da čita i piše ćirilicu, ali ne zna šta je pročitalo - kaže Svetlana Lakićević.
Danijela ističe da ćirilicu deca doživljavaju kao nešto posebno, nešto što u francuskim školama ne zna niko od njihovih drugara.
- Oni stariji đaci za Vuka Karadžića kažu da je genije koji je stvorio jedinstvenu azbuku i sa žaljenjem konstatuju da Francuzi nisu imali tako pametnog čoveka, pa zato imaju slabe ocena na diktatu - priča Danijela.
- Kada se živi u stranoj zemlji, štiva na maternjem jeziku, pogotovo na ćiriličnom pismu, nisu pristupačna. Stoga bih u svoje ime i u ime roditelja zahvalila "Vestima" što vode brigu o našem jeziku - predlaže učiteljica Danijela.
Mešoviti brakovi
Nataša Jeremić, nastavnica dopunske škole na srpskom jeziku u Berlinu, kaže da deca u prvom razredu počinju da uče ćirilicu.
- Od velike pomoći su nam roditelji, a često bake i deke sa kojima deca govore srpski jezik, mada nije redak slučaj da i u mešovitim brakovima otac ili majka počinju da uče jezik zajedno sa decom. Ono što savetujemo roditeljima jeste da deci ne čitaju priče, već da sa njima zajedno čitaju, da što više razgovaraju. Takođe, preporučujemo da im kratke poruke i uputstva pišu ćirilicom.
