Umire li tradicionalno srpsko pismo (3): Nećemo da budemo globalni roboti
Ćirilica je na putu nestanka, pogotovo u srpskom rasejanju. Prva generacija je učila ćirilicu i latinicu u otadžbini, druga je imala dosta problema da nauči srpski jezik i naše pismo, a treća generacija najmanje na tome radi.
Iako je rođen u Minhenu, dr Mane Čudić dobro govori srpski jezik i zna ćirilicu, koje je učio od roditelja, a on i njegova supruga su zajedno sa babom i dedom srpskom jeziku učili sina Vladimira, treću generaciju u inostranstvu.
On dobro govori srpski, prilično dobro čita, a pisanje ćirilice ide malo teže, dok mlađa ćerka Suzana dobro razume srpski, nešto slabije govori, a pisanje joj zadaje problem.
Umire li tradicionalno srpsko pismo:
- Svaki odlazak naše dece u Srbiju za vreme odmora znači i napredak u govoru srpskog, pa i pisanju ćirilice. Ta veza sa zavičajem mnogo pomaže u očuvanju našeg jezika i pisma, pogotovo za drugu, ali i treću generaciju naših ljudi u dijaspori - kaže dr Mane Čudić, koji sa svojom decom govori uglavnom srpski.
Kada je reč o očuvanju srpskog jezika i pisma, Čudić smatra da bi i država Srbija trebalo da učini više kako bi se u dijaspori stvorili uslovi da naša deca uče svoj jezik i pismo.
- Čak i prvoj generaciji naših ljudi u rasejanju različito se odnosi prema ćirilici. Ovih dana susreo sam dvojicu Srba, svojih prijatelja, koji su na kiosku kupovali "Vesti". Jedan je iz Srbije i kupio je ćirilično izdanje, a drugi je iz Hrvatske i radije kupuje latinično izdanje - kaže dr Čudić.
Primat latinice
Srpska dijaspora je svesna da je ćirilica njeno kulturno blago i obeležje nacionalnog identiteta. Ipak, problem je, ističe dr Miloje Milićević iz Berlina, što mnogi u srpskoj dijaspori ne znaju ćirilicu ili je dovoljno ne koriste.
Inženjer Zdravko Ninković iz švajcarskog Badena smatra da je boj za očuvanje srpske ćirilice bitka svih bitaka, jer je izumiranje srpskog tradicionalnog pisma pravi kulturocid.
Plod digitalizacije
- Živimo u digitalnom vremenu koje samo po sebi favorizuje latinicu. Uopšteno gledano, ćirilica je zapostavljena, ne samo u dijaspori nego i u starom zavičaju. Iako je ćirilica deo mog identiteta, ona se u mojoj porodici manje koristi od latinice. Mislim da je mnogo važnije da ljudi u dijaspori znaju ćirilicu od toga koliko je svakodnevno upotrebljavamo. Jer onaj ko je zna, moći će je i upotrebljavati - kaže za "Vesti" Vito Šipragić, socijalni i pedagoški radnik iz Tutlingena.
- Rođen sam u današnjoj Federaciji BiH u vreme Titove Jugoslavije. Većina i danas projugoslovenski orijentisanih Srba, kojih još ima prilično ovde u Švajcarskoj, reći će da preterujem, i da smo imali mogućnost da u prva četiri razreda osnovne škole ravnopravno izučavamo oba pisma i da nam niko nije branio da u toku daljeg školovanja koristimo ćirilično pismo. To možda i jeste tako, ali latinica nam se sistematski i neprimetno nametala kroz novine, stripove, ljubavne romane, školske knjige, knjige za lektiru u bibliotekama, reklame za firme i proizvode, titlove za strane filmove i mnoge druge stvari. Onda je došlo do raspada i krvavog razlaza latinične i ćirilične "braće". Za to vreme "ćirilična braća Srbi" su zarad puta u EU počeli izbacivati iz javnog života i ono malo što je ostalo od ćirilice. Na Beogradskom sajmu knjiga ćirilica se može pronaći samo kod crkvenih izdanja ili na ponekom nacionalnom ili patriotskom štandu. To sve govori o današnjem stanju - ogorčen je Ninković.
Nasleđe predaka
Dr Sima S. Mraović iz Pariza danas je penzioner, a godinama je bio veoma aktivan u Savezu Srba Francuske kao predsednik Komisije za zaštitu srpskih nacionalnih interesa.
Čuvanje sebe
- Nadamo se da će naše "Vesti" i ubuduće krasiti savršena srpska ćirilica. To će sigurno i biti, ukoliko mi Srbi sve više i više budemo čitali "Vesti" štampane ćirilicom i njih preporučivali svojim zemljacima. Bilo bi, između ostalog, vrlo korisno ako bi se i u okviru dopunske nastave na srpskom jeziku ćirilične "Vesti" koristile, i ako bi se na nju đaci i njihovi roditelji neprestano upućivali. Čuvajmo i koristimo našu ćirilicu, jer time čuvamo i sebe - ističe dr Miloje Milićević.
- Novija naučna istraživanja pokazuju da određeni događaji, uključujući i one kulturno-istorijskog karaktera, jedne generacije, u pojedinačnom i kolektivnom smislu mogu uticati na promenu molekularne strukture DNK i da se na taj način stečene informacije, epigenetske, prenesu na sledeću generaciju. Ako tako gledamo, bez ćirilice mi nismo ono što smo od predaka nasledili - tvrdi Mraović, koji je stručnjak u oblasti neurofiziologije.
- Ako zaboravimo sopstvene vrednosti, zaboravićemo sami sebe, te će se naše buduće generacije pretvoriti u poslušne robote koji će služiti interesima globalne diktature.
Mraović je živeo i školovao se izvan granica otadžbine više od dve trećine svog života.
- U mojoj porodici, a verujem da je slična situacija u celom rasejanju, situacija na jezičkom planu je složena. Ja sam Srbin, supruga mi je Kineskinja, dvoje dece je rođeno u Americi, a najmlađi sin u Francuskoj. U kući se govori englesko-francuski, uz srpsko-kineske upadice. Pa, ipak, nemoguće mi je zamisliti bilo koju duhovnu vrednost napisanu na drugom pismu osim ćirilicom. Negovanje identiteta i posebnosti su naša najbolja odbrana od utapanja u bezličnu masu globalnih robota. Dodao bih da je dobrodošla inicijativa "Vesti" da pokrene razgovore među čitaocima na temu srpske ćirilice kao osnovnog izvora srpskog identiteta i pripadnosti.
