Demografski sunovrat Srbije (2): Kuće pod katancem
Stropsko je selo samo četiri kilometra udaljeno od Vranja, skrajnuto između prigradskog naselja Bunuševca i sela Dubnice. Po poslednjem popisu ima 143 stanovnika u 46 domova, od toga familija Ljubisavljević ima 15 članova i čini jedan odsto sela.
Na popisu iz 2002. godine ovde je živelo 186 meštana, ranije 236, tako da se stanovništvo od popisa do popisa konstantno smanjuje. Selo je pitoreskno, nalazi se na 406 metara nadmorske visine, vidik puca na njive i livade, na Vranje i kotlinu prema Južnoj Moravi. Ima kuća starih više od 200 godina, sagrađenih od ćerpića, pokrivenih ćeramidama.
Iako postoji, prema crkvenim podacima, još iz srednjeg veka, nema školu, zadružni dom, ambulantu, prodavnicu, seosko osvetljenje, a put je zemljani. Ove zime, kad je nadošla reka, nije moglo da se dođe do crkve i groblja.
- Stropsko je staro selo i više puta je naseljavano. Ako nam je crkva Sveta Petka iz srednjeg veka, onda su tada došli i prvi naseljenici. Sadašnje starosedelačko stanovništvo datira iz 19. veka. Moja Lažojska familija je tada došla iz Neradovca, a stare familije su Cekini, Saglami, Jazovci, Njeknjorci, Krševljani i Banjalici - počinje priču o svom selu 65-godišnji Aca Mitić, penzioner Jumka i poljoprivrednik.
Danas je 20 kuća zakatančeno i čeka se da se same od sebe uruše. Oni koji još žive u selu nemaju ni prodavnicu. Da bi nešto kupili moraju da odu do prve prodavnice u susedna sela Soderce i Dubnicu.
- Kad se smrkne, ne izlazimo jer je napolju gusti mrak. Pred izbore su postavili bandere na seoskom putu, a sijalice nisu. Čuli smo da će ih postaviti pred naredne izbore, ako pobede. Kuće od ćerpića su građene pored reke. Gde se vidi da je uraslo u travu i katanac na kapiji, to znači da su domaćini pobegli u Vranje ili neki drugi grad. Bežalo se u fabrike, u potrazi za boljim životom jer Stropsko je imalo veliku manu - nije imalo vodu - kaže 74-godišnji poljoprivrednik Stojan Stamenković Saglam.
Selo je do početka šezdesetih bilo u usponu, svaka kuća bavila se stočarstvom i poljoprivredom. Belela su se polja od sela Dapčevca do Gornjeg Neradovca od stada ovaca. Bilo je i bikova, krava, konja, svi su gajili svinje, kokoške, ćurke.
- Selo je napredovalo dok je prolazio pazarni put koji je povezivao Bujanovac i Vranje preko Vrtogoša i Bunuševca. Kolone sa volovskim kolima, natovarenim raznom robom prolazile su ovuda. A onda rešiše da se put zatvori i gradi novi, dubnički. Korist od toga ima Dubnica, a Stropsko ode u zapećak. Put je bio od kamena i gradio se kulački. Oporežu te koliko kamena treba da doteraš i ideš familijarno u planine i kuluči. Gledalo se ko koliko volova ima i prema tome se određivalo koliko kamena mora da doteraš. Potom potpadosmo pod Dubničku mesnu zajednicu i tu nam dođe kraj. Oni su vukli samo za svoje selo, uripiše u vlast i kako kažu, tako mora da bude. Dubnica poče da cveta, dobi novu školu, a mi kao da u zemlju propadosmo. Kad nisi pored puta, kao da ne postojiš. Tvrdim da mnogi ljudi u Vranju ne znaju gde je Stropsko - ističe Stojan.
Slađan Stamenković radi u Simpu i na imanju od kojeg u stvari porodica živi.
- Dok su radile fabrike, živelo se na visokoj nozi, išlo se i na odmor u Grčku, a kad su se zatvorile, stari su se vratili u selo da oslobode mesto deci u stanovima u Vranju. Bave se ovde poljoprivredom, rade kao da imaju 20 godina, al' ima za njih i decu da ponesu u torbi da ih prehrane u gradu - priča Slađan.
Gornja ili Nova mahala je građena u novije vreme i nalazi se pored asfaltnog puta koji ulazi u selo. Asfalt je stigao do ulaza u stari deo sela, a odatle su putevi zemljani. Vode je nekad Stropačkom rekom teklo u izobilju, ali vremenom bilo je sve manje.
- Dok je bilo vode u reci, koja je nastavak Soderačke reke, u selu je radilo bez prekida šest vodenica. Sva sela u okolini dolazila su da melju žito na Saglamskoj vodenici sa dva kamena. Vodu za njive i bašte smo dovodili iz reke. Muku smo imali sa bunarima. Voda se pojavljuje na velikim dubinama jer je posle pet metara glina i nema joj kraja. Mora da se buši više puta da se dođe do žice na 45 do 50 metra, a to košta - kaže Stojan.
Dobili su vodu sa gradskog vodovoda, pre neku godinu, u poslednji čas.
Danas se u selu više stotina ljudi okupi samo za seosku slavu. Zato seljani kažu:
- Lepo nam je selo, al' nema za koga!
Najbrojnija familija
Dragan i Dragana Ljubisavljević imaju 11dece: Aleksandru (15), Milicu (15), Anđelu (14), Kristinu (13), Anastasiju (11), Adrijanu (10), Tamaru (9), Nataliju (6), Dijanu (4), Milana (2) i bebu Martina od devet meseci. Žive od socijalne pomoći i nadnice i snalaze se kako znaju i umeju. Štićenici su Humanitarnog mosta "Vesti".
- Za Dragana sam se udala kad mu je umrla prva žena. Zatekla sam Zlaticu, Zlatka i Lazara i prihvatila ih kao svoju decu. Ja sam izrodila još jedanaestoro. Nisam ništa planirala. Ja mislim da se deca ne planiraju, već da se rađaju iz ljubavi. Kad su porasli, ovu iz prvog Draganovog braka morali smo da damo u hraniteljske porodice jer nije bilo mesta za sve, a oni odrastoše. Zlatica ima 22, Zlatko 18, a Lazar 12 godina. U konktaktu smo stalno - kaže Dragana.
Cipela i opanak
Mladi iz Stropskog izlaz su nalazili u zapošljavanju u Jumku i Simpu. Tada su mnogi otišli u grad, tamo napravili kuće. Selo je, kako kažu, bilo polutansko, jedna noga bila je u cipeli, a druga u opanku. Radili su u fabrikama i bavili se poljoprivredom. Plate su bile dobre, u selu su proizvodili za sebe. Preostajalo je para tako da je uz kredit mogla da se izgradi kuća u Vranju.
Utočište penzionera
- Iako radim u Simpu kao radnik, sudbinu svoje porodice sam vezao za selo. Imam traktor, priključne mašine... Otkako znam za sebe, radim njive, imamo svinje, stoku, baštu. Od kako svane pa kasno do mraka radimo, kad dođemo kao mrtvosani jedva gledamo da legnemo. Odmorim se kad su praznici. U ničem ne oskudevamo, ali selo propada, ovde za mlađe nema nikakvog sadržaja, selo je postalo poslednje utočište za ljude koji izađu u penziju - priča 48-godišnji Slađan Stamenković.
Nakupci i matrapazi
- Otkupna cena mesa je mala, ne uklapa se u računicu, nakupci i matrapazi vršljaju, pa zar za njih da radimo. Zato ljudi gledaju da očuvaju i ishrane dve svinje, jednu kravu, nekoliko koza, da bi imalo za njih. Selo je na izdisaju, nema mu oporavka. Državu ne interesuje srpsko selo - navodi Slađan.
Otrovna voda
"Dok nije stigla gradska voda, samo smo na jedno mislili, da li će potrujemo decu bunarskom vodom! Ko god da ju je odneo na pregled, rezultat je bio isti: hemijski neispravna! A naravno da je neispravna jer deponija koja se protezala od naselja Bunuševca do nas upropastila je sve", priča 76-godišnji Dobri Stošić, penzioner i poljoprivrednik.
