Demografski sunovrat Srbije (3): Selo sa 56 stanovnika
U plodnoj ravnici Banata ostala su mnoga sela pusta. Prosečna gustina naseljenosti celog Banata je 73 stanovnika po kvadratnom kilometru. U proteklih petnaestak godina procenjeno je da Banat ima za oko 50.000 stanovnika manje.
U Sečnju je prosečna naseljenost 25 stanovnika po kvadratnom kilometru, u Plandištu 30 ljudi, a ako se ovaj trend nastavi, za pola veka ovo područje će se potpuno isprazniti.
Seoba iz ovih opština je eskalirala u vreme tranzicije, kada su obradivu zemlju mahom preuzeli bogati veleposednici. Oni su u privatizaciji uzeli zadruge i desetine hiljada hektara zemlje. Paori nisu mogli da prežive nelojalnu konkurenciju i svoju decu masovno upućuju u gradove, najviše u Beograd ili Novi Sad.
U mnogim selima privatni prevoznici su ukinuli autobuske linije ili ih sveli na dvaput dnevno, što je još više otežalo seoski život.
Osim Zlatice, Lukinog Sela, Dubice, Šurjana i još nekih na području srednjeg Banata, u kojima živi jedva preko stotinu žitelja, najmanje je selo Busenje, kod Jaše Tomića, u kojem živi 56 duša.
Ana Molnar, predsednica aktiva Žuta ruža u Busenju, napominje da u najmanjem banatskom selu ljudi žive dobro i zadovoljno. Kuće su im obnovljene, a imanja obrađena pod konac. Busenje je sedmi rejon sela Jaša Tomić, a osim pretežno mađarskog življa, u selu trenutno živi jedna izbeglička porodica, familija Božanić, koja se ovde nastanila posle izbeglištva iz Hrvatske.
- Mada nas je malo, svega 56 duša, ne mogu reći da u selu vlada nezadovoljstvo. Uostalom teško se živi, ali tako je svuda i mi smo ponosni što se u selu rađaju deca, što imamo svadbe, svoj vodovod, asfaltirane ulice i puteve, Dom kulture i obnovljenu crkvu... Zar to nije dovoljno za optimizam i osmeh na licu - s pravom se pita gospođa Ana Molnar.
-Katastrofalna poplava koja nas je zadesila 2005. godine doprinela je da se mnogi presele u Jašu Tomić, kada su tamo deljene nove kuće posle poplave. Od 93 stanovnika, spali smo na 56... Ipak, ljudi su vredni, rade, ali se i trude da život van posla ne zamre, imamo internet u skoro svakom domu. Moje dve ćerke takođe žive u Jaši, obe su medicinski radnici i radile su u plućnoj bolnici u ovom selu, koja na žalost više ne radi, pa sada putuju u Zrenjanin. Unuk Nandor Nađ, inače odličan fudbaler, posle završene srednje medicinske škole, odlučio je da ode u Nemačku i u Frankfurtu se odlično snašao.
Geza Boroš je ugledni domaćin iz Busenja i član saveta mesne zajednice u obližnjoj Jaši.
- Najmlađi žitelj našeg sela je devetomesečni Daniel Špaček, a nešto starija je dvogodišnja, moja unuka Timea Boroš, dok je trenutno najstariji moj stric, 72-godišnji Andraš Boroš - ističe Geza Boroš.
On živi sa suprugom, 22-godišnjim sinom Robijem, snajom Lidijom i unukom Timeom u selu Busenje. Geza se kao i većina meštana bavi poljoprivredom, stočarstvom najviše, a njegov sin Robi mu pomaže, ali je i zaposlen u firmi Timos u Sečnju.
- Selo ima sedmoro dece školskog uzrasta, šestoro mališana pohađa osnovnu školu u Jaši Tomiću, a jedno dete je srednjoškolac u Zrenjaninu. Osnovci svakodnevno u školu odlaze i vraćaju se biciklima, a od centra Busenja do centra Jaše ima tačno tri kilometra. Tako je i leti i zimi, uvek u školu idu biciklima - objašnjava Geza uz napomenu da je najučeniji meštanin Busenja bio Mihajlo Molnar, doktor mašinstva, koji je pre nekoliko godina preminuo, ali je kao osoba rođena u Busenju, zaslužio da bar jedna ulica u selu nosi njegovo ime.
Ostala samo šuma
Nekad je bilo selo Molin u severnom Banatu, a danas je ostala samo šuma, poznata kao Molinska šuma. Do početka Drugog svetskog rata, bilo je tipično nemačko selo, sa 95 posto nemačkog življa, imalo je oko 3.000 duša, a onda padom Trećeg rajha Nemci su proterani, njihova imovina oduzeta, a u Molin se doseljavaju kolonisti iz Bosne.
Molin je, uz manje migracije meštana u obližnju varoš Kikindu, živeo normalnim životom sve do 1956. godine kada se dogodila katastrofalna poplava. Kuće građene od naboja su se rušile jedna za drugom i meštani su počeli da se raseljavaju, a u selu je ostalo nekoliko starih ljudi koji nisu želeli da napuštaju ognjište. Neki od njih su u međuvremenu umrli, a neki su ipak otišli u Vojvoda Stepu, Novu Crnju ili Kikindu, tako da je do početka šezdesetih, selo ostalo potpuno prazno, ističu u svojim zapisima publicisti Nemanja Savić, Slobodan Čurčić i Miloš Latinović.
Uspomenu na nekadašnje selo čuva nekoliko razrušenih zidova. Obraslo u korov uglavnom služi kao atraktivno lovno područje, a topole zasađene na mestu gde su nekada bile kuće i gde su ljudi živeli, služe i kao turistička atrakcija, tj. poznatije su kao Molinska šuma.
Sve manje ljudi
Po popisu iz 2011. u Vojvodini živi oko dva miliona stanovnika, a njihova prosečna starost je 45 godina. Od 1991. do 2012. Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi.
