Propast poljoprivrede (3): Ko nema silos, može da crkne
Milan Kolarov, 48-godišnji sitni paor iz Zrenjanina, ore i priprema zemlju, seje, đubri i navodnjava useve, a kad sve proda, ne može nikako da dosegne nulu.
- Radim na imanju s aženom Milenom. Opredelio sam se za kukuruz i još čekam cenu. Moram tako, taktiziram jer nemam puno zemlje, obrađujem tek nekih petnaestak lanaca, a to je ništa u poređenju sa krupnim zemljodršcima, da ih tako nazovem. Do pre nekoliko godina bavio sam se malo i stiočarstvom, ali tek tu je situacija katastrofalna. Ako u celom Banatu ima trenutno deset teladi, to je da nakrivite kapu. Kod nas u Vojvodini na snazi je zabrana klanja krupne stoke a i teletina se ne može prodavati. Da bih od veterinara dobio potvrdu o navodnom prinudnom klanju, kao da je goveče slomilo nogu, morao sam da mu dam mito. Tražio mi je prase za slavu. A kad sve preračunam, upravo koliko košta to prase, bila bi, u stvari, moja zarada. I onda sam od svega digao ruke, a pretprošle zime, kada sam zauvek rekao ne stočarstvu, zaklao sam četiri svinje, a čvarke, salo i bele kobasice kojih je bilo na pretek, podelio sam sirotinji iz kraja - jada se Kolarov.
Dragan Cvetkov, iz Zrenjanina, zajedno sa ocem penzionerom i suprugom Tanjom obrađuje 180 hektara zemlje i uglavnom seje kukuruz i pšenicu.
- Mi srednji paori smo ni tamo ni ovamo, pa potpuno razumem one male paore koji su načisto propali. Sve pojedoše tajkuni. Ratar je letos bio prinuđen da pšenicu preda po ceni od 15 dinara po kilogramu, a njena cena je sada 20-21 dinar. Eto ja sam imao tu sreću, imam gde da je lagerujem i tako se koliko-toliko taktikom čekanja zaštitim od monopola otkupljivača i prerađivača. Naš najveći problem je neizvesnost. Poseješ suncokret i unapred nemaš ni okvirno zagarantovanu cenu, sve je na rizik jer nakon žetve, ne znaš gde ćeš završiti i koliko ćes biti u minusu - objašnjava Cvetkov.
Slavko Golić iz sela Šajkaš nedaleko od Zrenjanina ima 63 godine i svega mu je preko glave.
- Čujem da je sad cena žita za šest-sedam dinara veća, što samo povećava naš jed i bes. Pomisliće neko, šta je to sad pet-šest dinara više, ali za nas male i sitne paore je to jedina zarada - ogorčen je Golić.
Željko Pajić, koji je pre petnaestak godina u selo Klek došao iz Bosne, vodi porodično poljoprivredno gazdinstvo u obližnjem selu Torak.
- Naše porodično gazdinstvo, u kojem smo supruga Đineta i ja, spada u srednje, ali se iz godine u godinu trudim da ukrupnjavam posed zemlje, uzimajući je u zakup, jer je to jedina taktika koja uspeva. Na primer, trenutna cena suncokreta je 27 dinara po metru, a realna je oko 56-57 dinara, a uporedite to sa litrom ulja u rafovima koja je u proseku oko 130 dinara! Ima li tu logike? Jednostavno ona i ne postoji, a jedina strategija je čekanje cene. Ko nema silos, može da crkne. Još jedan od velikih problema u poljoprivredi je što država krši subvencije, jer od obećanih 12.000, dobijali smo samo 9.000 dinara po hektaru - objašnjava Pajić.
Nakupci i pršuta- Ja kukuruz i ne prodajem, koristim ga za prehranu svinja i živine, koju gajim samo da bih prehranio porodicu. Jedne godine sam, eto da vam i to kažem, zapatio malo više svinja u oboru, kad je došlo vreme klanja, uleteše mi u dvorište neki nakupci i ponudiše pet puta niže cene nego što meso košta u mesarama. Poklao sam sve svinje i meso osušio pa smo se bar sladili pršutom i kobasicama narednih meseci. Otad uhranim nekoliko tovljenika, ali samo za naše potrebe - iskren je Slavko Golić. |
