Smrt sela u Srbiji (4): Imanja se prodaju u bescenje

Više nego poražavajući podatak jeste da je u malom banatskom selu Sefkerin za poslednjih šest meseci umrlo 12 osoba, a da se više od dve godine nije rodila nijedna beba, dok su matičari u istom vremenskom razdoblju sklopili samo jedan brak.

Zvanični statistički podaci kažu i da je broj stanovnika na teritoriji grada Zrenjanina opao za blizu 10.000. U odnosu na 2002. godinu, kada je u zrenjaninskoj opštini živelo 132.000 duša, danas ih ima nešto više od 122.000. Najveći pad broja stanovnika zabeležen je u selima, u nekima čak za četvrtinu u odnosu na prethodni popis.

Apsolutni rekorder u smanjenju broja stanovnika u Vojvodini jeste selo Obornjača. Mada i dalje ima struju i zemljani put koji vodi ka opštini Ada, od nekadašnjeg naselja ostale su samo zidine i obrisi kuća u kojima su nekada ljudi živeli. Ovo selo je bilo naseljeno mahom starim življem, koje je u poslednjih 10 godina izumrlo, pa se celo mesto svelo na jednog stanovnika, Roberta Čikoša. Poreklom iz Bačkog Gradišta, Robert se u Obornjaču doselio kao sezonski radnik.

- Ja sam ovde jedini stanovnik. Tu sam sa stadom od 80 ovaca i nema žive duše oko mene. Nije mi svejedno što ovde živim sam. Da bih sa nekim popričao i popio kafu moram da prepešačim pet kilometara do susednog sela, do salaša na kome živi jedna porodica - kaže Robert.
 

U Obornjaču ga je doveo čovek koji sada živi u Austriji i samo povremeno dođe da obiđe kuću svojih predaka. Unajmio je Roberta da čuva ovce i kuću jer ima mnogo kradljivaca. Okolne kuće su nestale delom zbog toga što je nekome falilo građevinskog materijala. Ništa bolje nije prošla ni škola. Svuda pustoš. A stanovnici obližnjeg sela Gunaroš sećaju se i stočne pijace koja se tu održavala svake nedelje. Kad se narod skupljao sa svih strana, sve vrvelo od života. I u Gunarošu je ostalo svega petnaestak porodica, sve skupa oko 50 duša. Uglavnom starijih od 50 godina.

Statistika je pokazala da u Srbiji ima više od 40.000 napuštenih kuća sa okućnicom u kojima bi se moglo živeti, a od toga više od 60 odsto nalazi se u Vojvodini. Prazne kuće se nude budzašto. U Ilandži, malom selu u Banatu, čovek je više od godinu dana bezuspešno pokušavao da proda roditeljsku kuću od 100 kvadrata, sa baštom i voćnjakom, za 1.000 evra. Ništa bolja situacija nije ni u Aleksandrovu. Meštanka ovog sela, baka Mara Delić kaže da samo u njenoj ulici postoje bar tri kuće čiji su vlasnici umrli pre više godina, a naslednici nikako ne uspevaju da ih prodaju.

- Neki su zbog svađa oko podele imanja završili i na sudu, posvađaju se rođeni brat i sestra ili dva brata, ali ne zbog kuće, nego zbog zemlje, koja je sad na ceni i za jutro se nudi i po 5.000 evra - kaže Mara, koja u Aleksandrovu uživa sa svojim unukama Marijom i Jovanom.

Njen sin, četrdesetdevetogodišnji Miodrag, doskora je živeo u susednom mestu Toba, u kući ženinih roditelja.

- Živeli smo u ogromnoj kući od 150 kvadrata, ja sam pokušavao da se bavim zemljoradnjom i obrađujem zemlju koju je supruga takođe nasledila, ali nije išlo, pa smo se preselili u Zrenjanin i oboje potražili posao - kaže Miodrag.

Kad muka pritera, niko ne pita za godine. Tako u Mošorinu punu deceniju sama živi osamdesetogodišnja Zagorka.

- Nekada smo imali puno krava, ovaca i konja, danas odgajim poneku koku, zbog jaja i poneko pile, tek za moje potrebe. Teško je, stara sam i jedva se krećem, ali šta ću, u grob živa ne mogu. Sreća, pa sam zahvaljujući rođacima pošto dece nisam imala, nekoliko jutara zemlje, koliko imam u vlasništvu, izdala u arendu i od tih para živim. Sama okopam baštu u kojoj imam povrća za moje potrebe i sakupim drva za zimu - tiho jeca Zagorka.