Uspon i pad EU projekta (19): Stvorili izgubljene generacije
Nezaposlenošću koju je donela kriza najviše su pogođeni mladi od kojih neki nemaju adekvatan posao, a mnogi se čak nikad ne zaposle
Jedna od ključnih posledica EU jeste i to što je Evropu, posle sedamdeset godina mira i obnove demokratskog ustrojstva, legitimiteta i osnova za ekonomski razvoj, učinila kontinentom s ekonomskom mizerijom, finansijskim kolapsom i izgubljenom verom u političke lidere. To je kontinent izgubljenog suvereniteta i time legitimiteta i demokratske kontrole kao i destrukcije zakona, i domaćeg i međunarodnog. I, što je još najgore, odnosi između evropskih zemalja su se vratili međusobnom nepoverenju, zavisti i podozrenju i čak mržnji.
Do toga je dovelo prerastanje evropske integracije u EU, a finale tog destruktivnog procesa je obeležila jedinstvena valuta - evro.
Da bi postigla glavni cilj, političku uniju, EU je bočnim linijama koje se ne primećuju golim okom lomila suverenitete država članica. To je neverovatno širok spektar instrumenata za koje čovek ne može ni da pomisli da bi mogli biti politički projekti. Tako se, na primer, preko jefitnijeg putovanja avionima krenulo s takozvanim lou kost kompanijama koje su u stvari slomile dotadašnji suverenitet država.
To je bila uloga Izidžeta i Rajanera koje su, uz izdašnu finansijsku pomoć EU, bile prve. Više nije važno gde su bazirane i gde lete, za njih je nadležna EU. Istovremeno, ono što se ne zna, te dve kompanije dobijaju mnogo novca od EU kroz razne programe i plaćanja aerodromima na koje sleću. I to je jedna velika prevara, iako za obične ljude to može biti pogodnost.
Rad sa nula časova
Uz rušenje ideniteta i suvereniteta nacionalnih država, posledice EU su još drastičnije u ekonomiji. Preterana zakonska regulativa, čak i u besmislenim stvarima je ugušila dinamiku privrede i povećala troškove. Samo od 2010. do 2013. EU je donela 3.600 novih zakonskih akata obaveznih za sve države članice. Zbog ekonomske krize posebno u evrozoni Evropa je suočena sa stvaranjem "izgubljene generacije" jer su nezaposlenošću koju je donela kriza najviše pogođeni mladi ljudi. U evrozoni je oko 19 miliona ljudi mlađih od 25 godina bez posla, a u celoj EU 26,3 miliona.
Oni kroz socijalna davanja koštaju oko 153 milijardi evra što je 1,2 odsto BDP cele EU. "Izgubljena generacija" Evrope je suočena s mogućnošću da mnogi mladi ljudi nikada ne pronađu adekvatan posao ili čak možda nikada ne budu zaposleni. To je tragedija za Evropu. Međutim, tačne podatke je skoro nemoguće utvrditi jer mnogi rade na određeno vreme, što je novi trend u EU. Velika Britanija je otišla korak dalje, pa je uvela i ugovore o radu s nula sati. Poslodavac ne garantuje koliko će se sati raditi, pa tako ni nivo zarade, a zaposleni mora da bude na raspolaganju kada ga god poslodavac pozove. U Britaniji je takvih "zaposlenih" oko 800.000.
EU je postala glavni instrument globalne elite za promenu socijalnog modela Evrope, za promenu modela evropskih društava koji je rezultat istorijskog iskustva. Već dugo se na tom insistira, ali je izbijanje ekonomske krize 2008. godine postala idealna prilika. Pod izgovorom krize, iako se ništa ne radi na njenom rešavanju i otklanjanju uzroka, ruše se institucije evropskih društava i razara evropsko socijalno tkivo.
Kraj se već nazire
EU će se, prema prognozama stručnjaka, potpuno raspasti kad naiđe još jedan talas ekonomske krize. Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer smatra da bi EU zaista mogao doći kraj. Izvesnosti koje su decenijama važile za apsolutno sigurne iznenada su dovedene u pitanje, rekao je on i upozorio da "večni mir na našem kontinentu, Evropa bez alternative - to jednostavno više ne važi". Predsednik EP Martin Šulc kaže da niko ne može da garantuje da će EU u ovom obliku postojati za 10 godina.
A grčki premijer Aleksis Cipras kaže da EU liči na mesečara koji se kreće prema ambisu. Istovremeno, poslanik EP i bivši lider britanske Partije za nezavisnost Najdžel Faraž smatra da ukoliko nacionalne države ne napuste EU demokratskim mirnim putem, onda će se to desiti nasilno. Jer, kaže on, ostanak u EU inspiriše ekstremne političke pokrete i partije koji će vremenom kroz nasilje oterati svoje zemlje iz EU i silom razbiti integraciju.
Decenijama se govorilo, i to je bila zvanična politika, kako Evropa, tačnije, EU postaje svetska supersila, koja će biti među liderima savremenog sveta i zapadne civilizacija, ali od svega je ostala borba za preživljavanje, Evropa i njena EU su sada u egzistencijalnoj krizi, a ne u dominaciji svetom. Zato su mnogi zabrinuti za sudbinu Evrope jer ona postaje marginalizovana i njenu budućnost vide kao staru damu i turističku atrakciju gde će dolaziti ljudi iz Azije da provode svoje slobodno vreme. Ironija je da je evropska integracija posle Drugog svetskog rata osnovana pod izgovorom da se to više nikada ne ponovi, a sada je posle toliko decenija EU nosilac tog ponašanja koje je dovelo do rata.
Gladna deca
U Grčkoj mnoge porodice nisu više u stanju da hrane i brinu o svojoj deci, pa ih šalju u dečja sirotišta. Većina ih tamo ostavlja od ponedeljka do petka, pa su vikendom kod kuće, a mnogi i celo vreme. U jednom sirotištu u Atini kažu da 80 od 100 dece smeštenih kod njih u stvari nisu siročad, nego su ih dale porodice jer ne mogu da ih hrane i oblače. Među tom decom ima i onih iz porodica srednje klase. Prema nekim procenama, čak 10 odsto dece u Grčkoj je suočeno sa glađu. Humanitarna organizacija Osmeh deteta u Atini je saopštila da u proseku godišnje za preko 10.000 dece šalje hranu, odeću i školske udžbenike. Tokom 2013. godine Crveni krst je saopštio da deli pomoć siromašnima u 20 zemalja EU i da je ta pomoć veća nego ikada od vremena Drugog svetskog rata. Situacija je, pored Grčke, posebno dramatična u Bugarskoj i Španiji.
Moć je u Berlinu
Nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer izjavila je posle pada Berlinskog zida 1989. godine da su "dva puta pobedili Nemce i evo ih - opet dolaze", priznajući strahovanje da bi ujedinjenje Nemačke moglo da dovede do prevlasti te države u Evropi. Njena strahovanja su se obistinila i u svetu, ne samo u Evropi je dominantno uverenje da je EU u stvari "nemačka Evropa" i da sve konce u rukama drži vlada u Berlinu. U Nemačkoj je moć, a ne u Briselu, Parizu ili Londonu. Do pada Berlinskog zida Nemačka je nekako bila u senci Evrope iako je i tada imala najjaču privredu. Izašla je iz te senke i posebno posle izbijanja finansijske krize postala je centar ne samo EU nego i Evrope.
