Uspon i pad EU projekta (8): Amerika preuzela palicu
Veliki skandal izbio je kada je otkriven široki lanac korupcije u Evropskoj komisiji i Evropskoj uniji i, iako niko nije prihvatio niti pozvan na odgovornost, cela komisija na čelu sa predsednikom EK Santerom je, ipak, morala da podnese ostavku. U martu 1999. godine njega je zamenio jedini kandidat, Italijan Romano Prodi.
Njegov izbor simbolizuje licemerje evropske elite. Prodi je došao na čelo Komisije zbog skandala sa korupcijom i pod zvaničnim objašnjenjem da će on biti taj koji će rešiti taj problem. Ali, Prodi je čovek koji je prethodno dva puta u svojoj zemlji, Italiji, bio pod istragom za korupciju.
To je bilo vreme kada je EU demonstrirala svoju bezočnost u ignorisanju stvarnosti i aroganciji.
Korupcionaški skandal je razotkrio sumnjive temelje, ne samo EK nego i EU, ekonomska situacija se nije popravljala, a većina ključnih zemalja je kroz NATO učestvovala u bombardovanju SR Jugoslavije.
Besmislena organizacija
Uoči samita u Nici je obavljeno istraživanje prema kojem 53 odsto Francuza ne želi da se odrekne državnog suvereniteta, 56 procenata Nemaca i 67 odsto Britanaca. U Švedskoj, samo pet godina posle učlanjenja u EU 43 odsto građana je protiv članstva u evropskoj integraciji, a 37 procenata je za ostanak. Na nivou cele EU 45 odsto građana smatra da je EU besmislena i da od nje nema nikakve koristi.
Republika Irska je jedina zemlja EU gde je prema ustavu obavezan referendum o svim važnim odlukama Unije. Posle samita u Nici je tako bio referendum na kome su Irci odbacili njegove odluke sa 53,9 odsto. Kao i obično, Irci su bili prisiljeni da ponovo glasaju i onda su prihvatili Nicu. U to vreme su i Danci morali ponovo da na referendumu glasaju o evru. I ponovo su odbili evro i to sa 53,1 odsto uz izlaznost od 88 procenata. Više nije bilo glasanja o evru i Danska nije postala deo evro sistema.
To je EU koja se neprestano u javnosti predstavalja kao organizacija čuvara mira i koja je obezbedila mir u Evropi. Nekoliko ključnih zemalja EU ne samo da je kao NATO bombardovalo SR Jugoslaviju, koja nikoga nije ugrozila niti napala, nego je prethodno aktivno pomagala pobunu albanskih separatista na Kosovu i Metohiji.
Krah ambicija
Tada je u stvari i slomljena EU i nikada se više nije oporavila. Ambicija da preko ranije jugoslovenske, a tada i kosovske krize EU postane veliki igrač na svetskoj sceni se pretvorila u politički slom evropske integracije. Amerika je preko bivše Jugoslavije i bombardovanja Srbije potpuno preuzela kontrolu nad EU.
Na bombardovanju Srbije EU je definitivno slomljena iznutra što će se posle nekoliko godina najdirektnije pokazati povodom američke invazije na Irak. Ono čemu se godinama nadala Nemačka da će preko jugoslovenske krize ona biti ta koja će izaći na međunarodnu scenu kao veliki igrač se, ipak, nije ostvarilo. Kao ilustracija za američku dominaciju treba navesti primere Rumunije i Bugarske.
Amerikanci su Rumuniji i Bugarskoj tokom bombardovanja obećali da će sigurno biti primljeni u EU i NATO, ali da moraju da zabrane prelet preko njihovih zemalja ruskim avionima. I Rumuni i Bugari su to prihvatili i bili primljeni u EU iako nisu ispunjavali skoro niti jedan uslov iz Kopenhagena.
Svi deklarisani principi EU kojima se maše u javnosti u stvari ništa ne znače, jer biće onako kako neko kaže, ili je to Nemačka ili Amerika. I ponovo "korisna kriza". Umesto suočavanja sa realnošću EU koristi kosovsku krizu da institucionalizuje staru ideju "šefa diplomatije".
Prošle su godine kako je dogovorena takva funkcija, ali su bili veliki otpori zemalja članica, pa je sada pod izgovorom Kosova na samitu u Kelnu, 4. i 5. juna 1999. u jeku bombardovanja Srbije postavljen prvi "šef diplomatije" sa zvaničnom titulom "visoki predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost".
Agresivna propaganda
Ta "čast" je pripala španskom levičaru Havijeru Solani, dotadašnjem generalnom sekretaru NATO, čoveku koji je operativno naredio i pripremao bombardovanje SR Jugoslavije. EU je nagradila Solanu. Vreme je pokazalo da je upravo "šef diplomatije" EU najefikasniji instrument uticaja Amerike na spoljnu politiku EU.
Da bi se prikrila kriza EK je krenula u velike propagandnu kampanju sa lansiranjem poruka protiv kojih niko ne može da bude, a koje ne znače ništa, naprotiv, sve je suprotno. Lideri su, međutim, bili svesni da stanje nije dobro i u senci agresivne propagande počele su rasprave kako i šta dalje.
Francuzi 1999. godine oživljavaju ideju o integraciji u nekoliko krugova, za početak u dva kruga. Jedan krug bi bio prava ekonomska i politička federacija, a u drugom bi bili oni koji ne prihvataju federalno uređenje. Nemačka, preko ministra spoljnih poslova Joške Fišera, takođe predlaže nekoliko krugova, a svaki bi imao svoj centar. Da bi se mogla održavati kontrola i vlast moćnih uvedena je Povelja o fundamentalnim pravima što je u osnovi bio korak ka političkoj uniji razuđene EU.
Taj dokument je baziran na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima Saveta Evrope iz 1950. godine. Ljudska prava tako postaju jedan od ključnih instrumenata kontrole EU i vlasti nad njenim članicama. U takvoj atmosferi dolazi za mnoge istorijski samit u Nici, 7. decembra 2000. Bio je, u stvari, istorijski po svojoj dramatičnosti jer je skup počeo, a ništa nije bilo usaglašeno. Ključni cilj samita u Nici bio je da se instaliraju neka rešenja pre nego što nove članice iz Istočne Evrope budu primljene i da se tako eliminiše njihovo pravo da utiču na te važne odluke.
Diskriminacija Istoka
Glavna i najspornija odluka samita u Nici je bila preraspodela glasačkih prava u sistemu kvalifikovane većine glasova koja je u stvari favorizovala velike zemlje, a male članice potpuno marginalizovala kao i buduće članice EU, pre svega Poljsku kao novu članicu sa najvećim brojem stanovnika. Posle mučne i duge rasprave usvojena su pravila prema kojima je kvalifikovana većina ako za neku odluku bude najmanje 73 odsto od ukupnog broja glasova i uz to minimum od 62 odsto ukupne populacije EU. Najviše glasačkih prava su tako dobili Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija. Na insistiranje nemačkog kancelara Gerharda Šredera u Nici je dogovoreno da Međuvladina konferencija bude održana 2004. a do tada treba doneti Ustav EU. Cilj je bio da se Ustav definiše pre nego što zemlje iz Istočne Evrope postanu punopravne članice kako ne bi mogle da blokiraju rešenja koja su dogovorili zapadnoevropski lideri. To je, ipak, znak diskriminacije i svedočanstvo šta Zapadna Evropa zaista misli o zemljama Istočne Evrope.
