Uspon i pad EU projekta (4): "Probušeni" suverenitet
Uprkos sumnjama i protivljenjima, a zahvaljujući trgovini iza scene i upornosti i moći Helmita Kola i Fransoe Miterana, novi sporazum je prihvaćen na samitu u Luksemburgu 2. i 3. decembra 1985, a zvao se Jedinstveni evropski zakon (Single European Act).
Prihvatanjem novog sporazuma formalno je prestala da postoji Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i postala je Evropska zajednica (EZ). Međutim, to je bila temeljna transformacija evropske integracije koja će kasnije postati Evropska unija.
Ubrzo potom, 23. maja 1986, umro je Altiero Spineli, u osamdesetoj godini. Nije doživeo da njegov san postane stvarnost, ali je ipak uspeo da udari temelje. Formiranjem Evropske zajednice počinje i najburniji period evropske integracije. EZ je i početak realizacije prve faze projekta predsednika Miterana da se do političke unije dođe ekonomskom unijom. Temelje mehanizmu monetarne unije su postavili još 1978. Žiskar Desten i Helmut Šmit, ali tek sada je on bio u punoj funkciji.
Stvarni smisao je rušenje političke i ekonomske nezavisnosti zemalja članica, cepanje njihovog suvereniteta što je ključni uslov za kasniju Evropsku uniju. Posle samita u Milanu, sukobi unutar EZ su, međutim, samo rasli.
Spaljene beleške
Posebno je zanimljiv sastanak Evropskog saveta lidera zemalja članica EZ održan 29. i 30. juna 1987. godine, na kome se odlučivalo o povećanju finansiranja EZ i EK, kao i novim ekonomskim merama koje bi dodatno urušile suverenitet i nadležnosti zemalja članica. U duhu proklamovane tehnologije da se prvo ekonomskom politikom oslabe zemlje članice kako bi se došlo do političke unije odlučeno je da se promene dotadašnja pravila "Regionalnog fonda razvoja", pomoći kojom EZ pomaže regionima, a ne državama.
Odlučeno je da regioni mogu da zaobiđu vlade svojih zemalja i da direktno kontaktiraju EK i dobijaju sredstva. To je novi način korupcije regiona i slabljenja autoriteta i destrukcije suvereniteta država članica, model poznat kao "probušeni suverenitet". Šta se, međutim, stvarno dešavalo na tom samitu u Briselu kome je predsedavala Nemačka niko tačno ne može da kaže, sve je bilo iza zatvorenih vrata. Zapisnici nisu vođeni, ništa nije snimano, a čak su i beleške prevodilaca posle skupa spaljene. Takav način rada je sve više postajao praksa evropske integracije.
Odluke Helmuta Kola
Ključni događaj za sudbinu evropske integracije bilo je rušenje Berlinskog zida i kolaps komunističkih država. Zid je probijen 9. novembra 1989, što je upalilo alarme širom EZ jer je postalo realno da se veoma lako stvori ujedinjena Nemačka sa 80 miliona stanovnika i tako postane najmoćnija zemlja. Devet dana posle pada Berlinskog zida kancelar Kol je objavio da će dve Nemačke postati konfederacija i da će istočnonemačka marka biti zamenjena jakom zapadnonemačkom markom. Posebno je naglasio da je to u funkciji "evropskog procesa što će EZ još više osnažiti". Kancelar Kol za te odluke nije konsultovao ni Vašington, ni London ni Pariz, pa čak ni svoju vladu.
Silni dogovori nisu, međutim, rešavali nijedan problem. Javnost zemalja EEZ je veoma malo ili skoro ništa nije znala šta se stvarno dešava u "zidinama" Brisela i niko nije bio svestan da je u toku svojevrsni "evropski državni udar".
Evropske birokrate i lideri EZ nisu gubili vreme. Da li zbog straha od dubine krize ili u želji da iskoriste uspavanost javnosti, veoma im se žurilo i EZ je velikom brzinom išla iz jedne u drugu inicijativu, stalno su povlačili tepih. Najkrupnija od tih inicijativa koja je izazvala najveće iznenađenje bila je na samitu u Hanoveru juna 1988. kada je Nemačka predložila da se formira Evropska centralna banka. Iznenađenje je zaista bilo veliko jer je sama Dojče banka bila zatečena i u osnovi protiv takve ideje.
Strah od Nemačke
U toj jurnjavi koju su predvodile Francuska i Nemačka te dve zemlje su izrasle u još jače lidere EZ i sve više su nametale svoje direktive. Većina drugih bila je protiv, ali na kraju je ipak sve bilo kako kažu Pariz i (tada) Bon. Još od vremena "šestorke" i De Gola ostale članice evropske integracije nisu bile toliko slabe, a Francuska i Nemačka dominantne i arogantne kao u vreme dvojca Miteran-Kol.
Sudbinu evropske integracije je odredilo nešto potpuno drugo, događaji koji su se velikom brzinom nizali u Istočnoj Evropi koju evropska integracija koja je obuhvatala samo četvrtinu teritorije Evrope i nije smatrala da je deo kontinenta.
Cela Zapadna Evropa, tada EZ, bila je protiv ujedinjenja Nemačke. Protiv su bili i francuski predsednik Miteran i britanski premijer Margaret Tačer. Miteran je tražio od Tačerke da ona utiče na sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova da on spreči ujedinjenje Nemačke. Tačerka je to odbila, pa je Miteran lično 6. decembra 1989. otišao da se sretne sa Gorbačovom i zatraži da spreči ujedinjenje Nemačke. Susret je bio u Kijevu.
Gorbačov nije prihvatio predlog Miterana i rekao mu da je on kancelaru Kolu obećao da se Nemačka može ujediniti. Predsednik Miteran je onda 20. i 21. decembra otišao u državnu posetu Istočnoj Nemačkoj i preneo njenim liderima da Francuska nastavlja da podržava postojanje Istočne Nemačke kao nezavisne države. Miteran nije uspeo i četiri meseca kasnije je zajedno sa kancelarom Kolom krenuo u kampanju stvaranja EU. Nemci su bili besni na takvo ponašanje Miterana, ali su prešli preko toga jer su bili u strahu da će izgubiti francusko savezništvo.
Hitlerove zabrane
Sam vrh nacističke Nemačke, pre svega Adolf Hitler, nije imao sklonosti za evropsku integraciju. Hitlera to nije zanimalo jer ambicija je bila nemački Rajh na celoj teritoriji Evrope stvoren silom i vojničkom čizmom, a ne bilo kakva integracija. Hitler je govorio da je "evropsko jedinstvo" potpuno "nevažno" i zabranio je razna udruženja "evropskog jedinstva". Za razliku od Hitlera, unutar nacističkog pokreta, međutim, razvijane su teorije o "novoj Evropi" i formi "evropske federacije" i "evropske unije".
