Uspon i pad EU projekta (17): Miniranje Južnog toka
Iza kulisa jedinstva EU i Zapada evropske zemlje, ipak, aktivno kontaktiraju Moskvu. Prema švedskom listu "Svenska dagbladet", od 2014. godine kada su uvedene sankcije 20 od 28 članica EU je slalo svoje lidere u Moskvu. Bilo je ukupno 40 poseta, što znači da su delegacije nekih zemalja putovale i više puta. Predsednici šest država su se sreli sa predsednikom Putinom, a među premijerima koji su dolazili u Rusiju je i nemačka kancelarka Angela Merkel.
Čak i Švedska, koja je bila jedan od najvernijih u sankcijama iza scene pokušava da obnovi kontakte sa Moskvom. Najčešći prostor uvežbavanja sukoba sa Rusijom je energetski sektor. EU je u velikoj meri zavisna od energije iz Rusije, pa je to i najosetljivija tema. Izdvaja se slučaj gasovoda Južni tok, koji je pod pritiskom i Amerike, EK je bila izvršilac naloga, Bugarska minirala.
Onda su išli pregovori, ali Rusija je odlučila da odustane od tog projekta. U Briselu i Vašingtonu se verovalo da se preko tog projekta Rusija može ucenjivati i držati u neizvesnosti, pa je tako iznenadna objava predsednika Vladimira Putina da Rusija odustaje od gradnje gasovoda Južni tok izazvala pravi šok.
Blokada zbog Ukrajine
Još jednom je Moskva iznenadila Evropsku uniju i Zapad, što sugeriše da Zapadnjaci imaju veoma malo pouzdanih informacija o namerama ruskih vlasti. I dok se analitičari razmišljaju, a gubitnici i dobitnici presabiraju, obustava Južnog toka je jasna poruka da Rusija nema više nameru da moli bilo koga, nema nameru da čeka u zapadnim koridorima političkih intriga i iznad svega da za nju Evropska unija gubi prioritet, da je na putu da postane irelevantna.
Ništa nije bilo toliko sporno dok nije izbila aktuelna kriza u Ukrajini kad su Amerika, a uz nju i Evropska unija krenule u ekonomski rat protiv Rusije. Ruski gas nije pod sankcijama, ali Južni tok je izbio kao zgodan instrument tog rata. Uloga miniranja projekta je poverena Bugarskoj, slabašnoj članici EU i NATO. I Bugarska je prihvatila tu sramnu ulogu.
Bugarima je izgovor bio da moraju da slede instrukcije Brisela, a Briselu da se Južni tok ne uklapa u takozvani Treći energetski paket. To, međutim, nije tačno, jer ugovori o Južnom toku su potpisani pre tog Trećeg paketa, koji, uzgred, još nije završen, pa tako i nije važeći, i samim tim pravno ne podležu kasnijim "paketima" EU.
Politički pritisak je, kao i obično na Zapadu, bio jači i Bugarska je blokirala gradnju gasovoda. Nemački komisionar EK za energiju Ginter Etinger kaže za gasovod Južni tok da on "ne može da napreduje, dok Rusija ne promeni stav prema Ukrajini". A javno je rečeno da je problem Južnog toka to što nije u skladu sa takozvanim Trećim energetskim paketom EU, a ne sa Ukrajinom. To je EU.
Tu političku ambiciju su prepoznali lobisti i pritisak su preuzeli oni. Ključna primedba iz Evrope je bila da Južnim tokom ne može teći gas koji će prodavati ne samo oni koji ga proizvode, nego i oni koji su vlasnici gasovoda, kao ni oni što transportuju gas.
Moskva sve iznenadila
Taj princip, međutim, nije važio i ne važi za sličan, ranije izgrađeni projekat Severni tok. Manipulacije i pritisci traju već izvesno vreme, mnogi su uprkos tome bili uvereni da će na kraju, ipak, biti Južnog toka, jer to je interes svih i verovalo se da će posle nekih zakulisnih ustupaka i kad politička bura prođe sve biti kako je i planirano.
U tom pravcu su bile zapadne procene. Kao i mnogo puta do sada, gotovo uvek, zapadne procene o reakcijama Moskve i o politici Rusije su bile pogrešne. Niko nije očekivao ovakvu reakciju, niko nije očekivao da će Moskva tako odlučno reagovati. Bugarska je postala dobrovoljna žrtva svoje slepe pro-zapadne orijentacije i ostala je bez perspektive da postane jedno od ključnih energetskih čvorišta južnog dela Evrope, što bi toj zemlji moglo da donese najmanje 750 miliona evra svake godine.
Bugarska je blokirala Južni tok, iako je ugovor sa tom zemljom dorađen i u skladu je sa takozvanim Trećim energetskim paketom. U balansiranoj analizi čini se da je ipak veći, možda i najveći gubitnik Srbija. Južni tok je praktično trebalo da bude najveći investicioni projekat u savremenoj istoriji Srbije. Ekonomski, on je trebalo da donese nekoliko hiljada radnih mesta, povoljan gas i najmanje 500 miliona evra godišnje od taksi za transport gasa.
Iz ugla unutrašnje situacije, Južni tok je bio jedina investicija sa naglašeno integrativnom funkcijom zbog činjenice da prolazi i kroz Vojvodinu, pa bi u tom svetlu separatističke ambicije dela njenog političkog establišmenta izgubile bilo kakav značaj.
Srbija olakšala Americi
Pre Bugarske je i Srbija, iako nije članica EU, minirala Južni tok. Tokom posete predsednika Putina Beogradu 16. oktobra 2014. Vlada Srbije je odbila da potpiše završni ugovor o Južnom toku, što je kasnije olakšalo posao Americi i EU u pritiscima na Bugarsku. To nije poznato javnosti u Srbiji, ali je tadašnji predsednik vlade Aleksandar Vučić u kasnijoj poseti Londonu to, kao svoj uspeh, obznanio britanskim novinarima.
Rusija je polagala velike nade u saradnju sa EU, bila je spremna da mnogo uloži kako bi se EU osamostalila od američkog tutorstva i realizuje istorijsku ambiciju bližeg saveza sa Istokom. Takve procene Moskve su se pokazale kao pogrešne. Ali, s druge strane Rusija se suočila sa iluzijama o EU, što joj je dalo novi impuls ka drugim mogućnostima. To je ključni, istorijski doprinos Južnog toka.
Nerentabilni škriljci
Amerika je, posle odustajanja od Južnog toka, pokrenula kampanju da Evropa kupuje gas od onih proizvođača kao što su Arapi, gde su američke investicije i koji svoje pare drže u američkim bankama. Vašington je javno ponudio Evropi i da je snabdeva svojim gasom dobijenim iz škriljaca.
To je, međutim, na dugom štapu, jer Amerika nema infrastrukturu za utovar gasa na brodove, a niti ima brodova. A za sve to je potrebno nekoliko godina. Uz to, neizvesna je sudbina eksploatacije gasa iz škriljaca u Americi, jer se pokazalo da je to nerentabilno. Trenutno, na jedan dolar prodatog gasa dolazi 1,4 dolara troškova eksploatacije, pa je to ekonomski neisplativo.
