Uspon i pad EU projekta (9): San kao noćna mora
Prema planu koji je formulisala Nemačka, Lisabonski sporazum je trebalo da bude ratifikovan u svim zemljama članicama do kraja 2008. godine i da stupi na snagu 1. januara 2009. Ali, nije bilo po planu, jer su Irci na obaveznom referendumu odbacili Lisabonski sporazum. Onda su u jednoj od sramnih epizoda "EU demokratije" Irci bili prisiljeni da ponovo glasaju i prihvatili su Lisabon, pa je Sporazum stupio na snagu tek 1. decembra 2009.
Lisabonskim sporazumom je uvedena funkcija Komisionara za spoljne odnose i politiku evropskog susedstva što do tada nije bilo. Važno je što više nema komisionara za proširenje i to je posao te nove funkcije iako u njenom nazivu više nema proširenja EU. Izmenjena je i funkcija Visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Visoki predstavnik je istovremeno i potpredsednik EK što spoljne poslove uvlači i u EK, a to ranije formalno nije bio slučaj, i administrator Evropske odbrambene agencije. Visoki predstavnik je takođe šef novouspostavljene diplomatske službe EU koja se zvanično zove Servis spoljne akcije.
To je sve ono što je predlagao i odbačeni Ustav EU samo se sada drugačije zove. Lisabonski sporazum je, međutim, oduzeo Visokom predstavniku i funkciju generalnog sekretara Saveta ministara koja je u realnosti značila da je visoki predstavnik i šef administracije EU. To je sada zasebna funkcija. EU postaje samo jedan pravni subjekt, pravni identitet.
Svetska kriza
I u eventualnom proširenju EU, Lisabonski sporazum je doneo bitne promene. U Sporazum nisu ugrađeni svi kriterijumi iz Kopenhagena za prijem novih članica. Želelo se izbeći da prijem novih članica može da spreči Evropski sud pravde tumačenjem kopenghaških kriterijuma i sada konačnu odluku o prijemu nove članice donosi Evropski savet, drugim rečima samo političari. U realnosti to znači da je EU praktično odustala od kriterijuma iz Kopenhagena za prijem novih članica Unije.
Lisabonski sporazum je još jedno svedočanstvo koliko su lideri EU daleko od realnosti i koliko ih na neki način ta realnost i ne zanima. Donesen je u vreme produbljivanja krize i praktično ekonomskog kolapsa. Te "slavljeničke" 2008. godine izbila je najveća ekonomska kriza još od vremena velikog kolapsa 1933. i Lisabonski sporazum se time uopšte ne bavi. Mnoga rešenja su naspram realnosti postala anahrona, gotovo besmislena, pa su se odmah po njegovom potpisivanju pojavile inicijative da se pravi novi sporazum.
Legalizacija političke moći
Uvedena je i jedna značajna novina. Lisabonski sporazum je prvi put uveo pravo neke zemlje da napusti EU. To ranije nije postojalo, mada se desilo da Grenland 1985. napusti evropsku integraciju. Sada je pravo neke članice da napusti EU legalizovano i određena je procedura ako se to desi. Novi sporazum je definisao Evropsku centralnu banku kao zvaničnu instituciju Evropske unije, a ne samo zone evra i guvernera te banke imenuje Evropski savet. Time je ECB prestala da postoji kao nezavisna institucija i politička vlast nad njom je sada legalizovana.
Pod pritiskom događaja i u panici EU lideri su potom donosili seriju odluka, posebno u finansijskoj i ekonomskoj sferi, koje nemaju pravno uporište u Lisabonskom sporazumu što ne samo da je ilegalno nego i eliminiše važnost tog dokumenta. Lisabon je, u stvari, daleko od realnosti evropskih zemalja. U mnogim elementima Lisabonski sporazum tokom vremena postao destruktivna snaga EU. U takvom ambijentu odvojenom od realnosti svakodnevnog života i prepunom nagomilanih nerešenih problema i samozavaravanja evropske elite postoji ono što se danas zove Evropska unija. Evropski projekat je posle skoro šest decenija pred izazovom sopstvenog nestanka.
Slavljenje Starog kontinenta
Evropska unija je organizacija koja okuplja 28 zemalja, a još pet evropskih država očekuje da u dogledno vreme postanu deo tog evropskog kluba. U 19 zemalja Unije na snazi je jedinstvena valuta, evro, i jedinstven finansijski sistem. Od vremena prve integracije, Evropske ekonomske zajednice (EEZ) koja je okupila samo šest zemalja i kasnije Evropske zajednice (EZ) koja je bila isključivo Zapadna Evropa, prostor koji zauzima samo četvrtinu evropskog kontinenta, došlo se do Evropske unije koja je 41 odsto prostora koji se zove Evropa, u kojoj živi 507 miliona ljudi. EU je postala najveći ekonomski blok na svetu ali, suprotno očekivanjima i obećanjima, sa njenim širenjem došlo je i do pada značaja ne samo te integracije nego i Evrope kao kontinenta.
EU i Evropa su, uprkos moćnom potencijalu, postale potpuno marginalizovane na međunarodnoj sceni, a ekonomski su već svetski bolesnik, a ne lider, što je bila ambicija autora integracije. Iako je najveće svetsko tržište i izvorište velikog dela moderne industrije EU u svetskom godišnjem društvenom proizvodu sada učestvuje sa oko samo 15 procenata.
Mnogi su u EU, po ugledu na Ameriku, videli ostvarenje "evropskog sna". I to sa velikom verom, jer se taj "evropski san" rađa u vreme kada "američki san" polako nestaje i gubi svoju draž. "Evropski san" je viđen kao nada stvaranja društva temeljenog, ne na pojedincu nego na zajednici temeljenoj na kvalitetu života, održivosti, miru i harmoniji. To je u stvari početak nove istorije. Evropski san je trebalo da bude taj prvi korak nove istorije. Šta se, međutim, desilo sa tim snom i zašto san nije postao java nego noćna mora? Osnovna bolest EU je njena nejasna definicija i izuzetno komplikovana institucionalna struktura. I, naravno, nije jasno šta je njen krajnji cilj. EU je mešavina onih koji žele superdržavu i onih koji se zalažu za saradnju među nacionalnim državama. U EU generalno retko se desi da postoji opšta saglasnost, ali svi su, ipak, saglasni da je reč o komplikovanom mehanizmu koji nije funkcionalan. Ništa se, međutim, bitnije ne menja iako je svima jasno da EU jednostavno ne funkcioniše, kao mehanizam, kao organizacija.
Konfuzni predstavnici
Lisabonski sporazum je, po uobičajenoj praksi EU, kompromis koji je mnoga rešenja ostavio nedorečena koja su kao takva podložna dnevnom tumačenju i odnosu snaga moćnih zemalja. Tipična praksa evropske integracije koja otvara prostor nelegalnom delovanju, što se u realnosti i pokazalo, jer odluke se donose na osnovu političkih interesa iako one nemaju pravni osnov u dokumentima EU. Među nejasnim rešenjima Lisabona su i funkcije predsednika Evropskog saveta i predsednika EK. Te dve funkcije se u praksi preklapaju i oba predsednika istovremeno predstavljaju EU na međunarodnoj sceni. To stvara izvesnu konfuziju i nije jasno šta ko od njih radi i čiju politiku zastupaju.
