Uspon i pad EU projekta (3): Tajni sastanak u Parizu
Prelomni događaj koji je otvorio vrata stvaranju evropske integracije se desio 8. maja 1949. godine kada je formirana Savezna Republika Nemačka, Zapadna Nemačka. Amerika je uspela u svom insistiranju da se stvori nova nemačka država, a Velika Britanija je zadovoljena time što je na njeno insistiranje u novi nemački ustav ugrađena decentralizovana federalna struktura.
Zapadnu Nemačku je činilo jedanaest federalnih država i svaka je imala državnu infrastrukturu sa parlamentom i vladom. I nijedna odluka centralne vlade nije mogla biti sprovedena ukoliko je ne prihvate sve federalne članice. Mnogo godina kasnije po tom modelu je delom izgrađena i Evropska unija.
Formiranju Zapadne Nemačke najviše se protivila Francuska. Nemačka je već tada, pokazivala snažan ekonomski oporavak i u Francuskoj je rasla zabrinutost da bi se nemačka moć mogla obnoviti i da bi se istorija ponoviti. Kada je postalo jasno da ne može da spreči formiranje nove nemačke države, Francuska je tražila da se formira Međunarodna uprava za Rur, bogatu industrijsku oblast Nemačke, koja bi kontrolisala proizvodnju uglja i čelika. Francuska je, u stvari, htela da zadrži kontrolu nad Rurom. Tome su se protivili i Zapadna Nemačka, Amerika i Britanija. Nesporazum je potrajao i Amerikanci su početkom 1950. godine dali Francuskoj neku vrstu ultimatuma ili da pronađe prihvatljivo rešenje ili će Amerika nametnuti svoju odluku. Zbog toga je organizovana 11. maja 1950. ministarska konferencija u Londonu. Francuska, međutim, nije imala jasnu ideju šta da radi.
Ekipa iz senke
Tada na scenu stupa zakulisna ekipa koju je predvodio Žan Mone koji je u toj krizi video svoju šansu za nametanje ideja evropske integracije i stvaranja "Sjedinjenih država Evrope". U stvari, Mone je oživeo staru ideju, rođenu posle Prvog svetskog rata, ali ovoga puta u "Zajednici čelika i uglja" ne bi bile samo Nemačka i Francuska, nego i cela zapadna Evropa. Mone je video priliku da se konačno formira jedno nadnacionalno telo koje će voditi ka nadnacionalnoj vlasti u Evropi. Mone je to radio bez bilo kakvog zvaničnog kapaciteta, formalno na svoju ruku, i naravno uz podršku, ne samo Amerike, nego cele tadašnje zakulisne evropske elite. Uspostavio je vezu sa tadašnjim francuskim ministrom spoljnih poslova Robertom Šumanom koji je već bio u panici, jer je do ministarskog skupa u Londonu ostalo još samo nedelju dana, a jasnog plana niti ideja još nema.
Mone je takođe procenjivao da bi Šuman mogao biti idealan izbor za promociju njegovog plana. Uspeo je da svoj plan dostavi Šumanu koji je u nedostatku i sopstvenog, a i francuske vlade prihvatio Moneove ideje. Tako je to u kasnijoj istoriji postao "Šumanov plan", iako on nema nikakve veze sa njegovim pisanjem.
Zanimljivo je da je neplanski, uoči konferencije u Londonu, u Pariz došao američki državni sekretar Din Ačeson koji je i uputio ultimatum Francuskoj i još je zanimljivije da je njegovom privatnom susretu sa Šumanom prisustvovao i stari američki prijatelj Mone. Žan Mone je čak postao glavni francuski pregovarač u tom projektu, iako nije imao bilo kakvu funkciji u francuskoj državi. Mone u stvari od samog početka simbolizuje ključni princip evropske integracije - to je ideološko-politički projekat dela evropske i američke elite koji nema nikakve stvarne veze sa stvarnim životom i ljudima o čijim životima se kroz te integracije odlučuje.
Diktat interesa
Na ministarskoj konferenciji u Londonu nekoliko dana kasnije sve je bilo formalnost. Nemci su prihvatili plan, jer nisu ni imali izbora, iako su bili svesni da je ideja u francuskom interesu i da njima ne odgovara. Tek stvorena Zapadna Nemačka je očajnički želela da se oslobodi mračnog nasleđa rata i da izađe na evropsku političku scenu i zato je pristala da njene industrijske kapacitete čelika i uglja kontrolišu drugi. To je bio i interes Amerike kao okupacione sile. Doduše, tadašnji kancelar Konrad Adenauer je bio veliki zagovornik evropskog ujedinjenja i čak je predlagao da Francuska i Nemačka postanu jedna država.
U stvari, sve je bila improvizacija. Skoro da se niko nije slagao sa tom idejom, ali tako se desilo. Šuman je onda posle susreta sa Ačesonom obznanio plan i pre konferencije u Londonu. Taj papir je dobio veliki publicitet širom Evrope i kasnije je nazvan "Šumanova deklaracija" . Objavljena je 9. maja, što je tada bio Dan pobede nad fašizmom, a nekoliko decenija kasnije je proglašen Danom Evrope. U to vreme niko tačno nije znao šta je ta deklaracija i šta sve piše u njoj niti o čemu se tu radi, pa čak ni sam Šuman. Sem Adenauera, kojeg su Amerikanci tajno obavestili, svi drugi zapadnoevropski lideri su prvi put za to čuli na radiju. Znali su samo Mone, Ačeson i nevidljiva evropska elita.
Pariski sporazum koji se u zvaničnoj istoriji EU slavi kao početak istorijskog projekta evropske integracije, stupio je na snagu 23. jula 1952. Sve do 1965. godine ECSC je funkcionisala kao paralelna, samostalna evropska institucija, a onda je postala deo infrastrukture Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Pariski sporazum o ECSC je formalno prestao da važi 2002. kada je njegove političke odrednice i poslove preuzela Evropska unija. Evropska zajednica uglja i čelika nije, međutim, bila rado prihvaćena, skoro da niko nije verovao da će opstati. Čak je i u Francuskoj takozvana Moneova Evropa postala skoro "politička uvreda". Prva nadnacionalna vlast u Evropi stvorena je pod izgovorom straha od komunizma i Nemačke.
Dva neuspela pokušaja
Prva dva pokušaja integracije Evrope nisu uspela - američki projekat poznat kao Maršalov plan i Čerčilova ideja o Savetu Evrope. Doduše, tu Čerčilovu ideju, kasnije su operativno preuzeli drugi, a posle izvornog neuspeha, na kraju je u drugačijoj formi ipak ostvarena. Međutim, taj drugačiji Savet Evrope nije imao integrativnu snagu.
Potpisali prazan papir
Sporazum o formiranju Evropske zajednice uglja i čelika (ECSC) je zvanično potpisan u Parizu 18. aprila 1951. godine, a potpisnici su Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. To je tada formulisano kao Evropska deklaracija u kojoj se tvrdi da je to "rađanje Evrope" i da je "nadnacionalni princip osnova nove demokratske organizacije Evrope". Jedini čovek koji se tada protivio tom principu bio je francuski lider Šarl Degol. Ali, na potpisivanju se desilo nešto što će decenijama kasnije simbolizovati način rada evropske integracije. Kada su ministri inostranih poslova zemalja osnivača ECSC došli u zakazano vreme u salu na potpisivanje konačni tekst sporazuma još nije bio gotov zbog raznih primedbi. Pošto se nije moglo odlagati to istorijsko potpisivanje, ministri su potpisali prazan papir, a njihovi saradnici će kasnije popuniti taj prazan papir kao dokument.
