Uspon i pad EU projekta (2): Ujedinjenje kao lek
Većina istoričara se slaže da koreni evropske civilizacije leže u Starom svetu, antičkoj istoriji i da su bazirani na tri stuba - staroj Grčkoj, starom Rimu i jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji. Ali, nijedan od ta tri stuba nije ekskluzivno evropskog porekla.
Grčka civilizacija je bila više Bliski istok ili Mala Azija nego Evropa. A ni Rimska imperija nije bila baš ekskluzivno evropska, bila je na celom Bliskom istoku, severnoj Africi i dominantno na istočnom Mediteranu.
A i judeo-hrišćanstvo nije evropska religija nego dolazi sa Bliskog istoka. Biće, međutim, da je evropska civilizacija pre svega konglomerat kasnijeg hrišćanstva, paganskih crkava i paganske kulture izvornih evropskih naroda.
Taj konglomerat se oko 500. godine iskristalisao kao hrišćanstvo u Evropi, kao hrišćanska Evropa.
"Svastika" oživela paganizam
Važno je podsetiti da Rimsko carstvo jeste prva država koja je prihvatila hrišćanstvo, ali hrišćanstvo nije bilo jedina religija u Evropi. Vekovi su prošli dok je cela Evropa postala hrišćanska. Pre Rima su hrišćanstvo prihvatili Jermeni, u 4. veku, koji nisu bili deo Rima, a poslednji Litvanci, u 15. veku. I najveći deo nemačkih naroda je kasno prihvatio hrišćanstvo, krajem 14. veka. To znači da je paganizam imao jake korene i da je u zajedničkom životu ostavio veliki trag na ono što danas zovemo evropsko hrišćanstvo. Pagani su funkcionisali pored hrišćanstva 1.100 godina. I to je Evropa. Božanstva paganska, Kelta, Slovena i mnogih nemačkih plemena, ostala su do dan danas, nikada nisu nestala, i to je evropska kultura takođe. Doduše, oživljavanje paganizma je dostiglo "nivo" u vreme nacizma, i to kao otpor postojećem hrišćanskom ustrojstvu, a najizraženiji simbol je bila "svastika". U mnogo pozitivnijem, dobronamernijem smislu paganizam je oživljen i kroz Olimpijske igre.
Tradicionalno hrišćanstvo je pretrpelo i ozbiljan udarac pojavom reformizma, ili protestantizma. To je tokom 16. i 17. veka bio najjači udarac do tada uspostavljenom hrišćanskom ustrojstvu, a vođeni su i religijski ratovi širom Evrope. Ti ratovi i podele su u osnovi razbili dotadašnju hrišćansku bazu Evrope, iako je i protestantizam hrišćanstvo. I tada je Evropa prestala sebe da zove "hrišćanski svet" i ponovo je počela sebe da zove Evropom. Evropski vladari su tada prestali sebe da zovu "prinčevima hrišćanskog sveta" ("princes of christendom") i poslednji dokument gde su se tako oslovljavali je bio Ugovor iz Utrehta 1713. U to vreme evropska civilizacija kreće ka racionalizmu i sekularnom pogledu na svet. Sa prosvetiteljstvom je došla i ideja takozvanog Koncerta Evrope (Concert of Europe), ideje političke zajednice evropskih sila. To, međutim, nije bio koncept naroda, pa čak ni država, nego koncept moćnika i najjačih, u to vreme kraljeva i aristokratije, elitistički koncept (nešto kao danas EU). U takvom ambijentu lideri moćnih su počeli da misle o sebi kao Evropi, oni su Evropa, a ne narodi.
Gvozdena zavesa
Koncert Evrope je nastavio da postoji sve do Berlinskog kongresa i Prvog svetskog rata. Istovremeno, uobičajilo se da moćni nameću svoju kulturu i svoju moć u svim sferama života. U takvom nasilničkom ambijentu nastaje pojam zapadne civilizacije koja je postala glavna prepreka u punom i razumnom razumevanju šta je to Evropa kao kultura i šta su dostignuća, a šta neuspesi Evrope. Koncert Evrope je na kraju završio u imperijalizmu.
Za imperijalizam je vezana masovna industrijalizacija i Evropa je u to vreme bila sinonim industrije i privrednog progresa, "Evropa kao radionica sveta". Tada nastaje i uverenje Evropljana da su Evropljani superiorni narodi i mit da je samo Zapadna Evropa industrijski razvijena, a da je Istočna zaostala i nerazvijena.
Taj mit se održava sve do današnjih dana. Kao da niko drugi nije imao industrijski razvoj pa je zahvaljjujući tom mitu nastalo i poistovećivanje sa bilo kakvim razvojem kao "evropeizacija". Ali, u 19. veku i kasnije veliki industrijski razvoj je bio vidljiv u Šleziji (Silesia), Lođu i u današnjoj Ukrajini, u Donbasu. Razvijen je i rasni mit, o Evropi kao rasnom identitetu. Taj mit je vrhunac dostigao u vreme Hitlera ali pre njega nije bio ništa manji ni u Engleskoj i Francuskoj.
Razvoj industrije i nauke je stvorio i mit o Evropi kao idealu i potpuno je ignorisano da na svetu postoje i drugi, pa čak i u industriji, Amerika i Japan u to vreme.
Taj mit se srušio tokom Prvog i Drugog svetskog rata kada Evropa kao žrtva tih ratova gubi dominantnu poziciju. Osećanje tog gubitka i ratnih tragedija je dalo osnovu i motornu snagu za nastajanje evropskih pokreta.
Prva organizacija koja je sebe i nazvala Evropski pokret je osnovana u maju 1948. u Hagu, ali tada je već bila podignuta Gvozdena zavesa. Tako su evropski pokreti tokom narednih 40 godina ekskluzivno rasli na Zapadu, na četvrtini teritorije Evrope i u klimi Hladnog rata.
Svi ti pokreti koji su vapili za jedinstvenom Evropom su se pozivali na takozvane zapadne civilizacijske vrednosti, na evropsku civilizaciju. To je postao dominantan savremeni mit da je "zapadna civlizacija" isto što i "evropska civilizacija". Ali, to nije tačno, to nije isto. To su, u stvari, konfliktni, sukobljeni koncepti.
Šta je Napoleon rekao ruskom caru
Tokom pregovora u Tilsitu na reci Neman (Niemen) između Napoleona i ruskog cara Aleksandra Prvog 1809. Napoleon je krenuo naširoko da objašnjava "Evropa želi to i to, pa Evropa mora da ima to i to", a onda ga je ruski car prekinuo i upitao "šta je to Evropa o kojoj ti govoriš". Napoleon je odgovorio: "Evropa, to smo mi." Evropa tog vremena su, dakle, lideri velikih, moćnih sila, oni su inkarnacija Evrope. Kao i danas u EU.
Kult moći
Šta god da smatra da jeste "zapadna civilizacija", ona to nije i to ne predstavlja ni "evropsku civilizaciju" niti evropsku istoriju. Zapadna civilizacija je, u stvari, "metafizička konstrukcija, ideologija, uobraženost, igra identiteta, intelektualna izmišljotina smišljena da promoviše interese njenih autora". U krajnjoj liniji niti je to zapadno niti civilizovano.
Zapadna civilizacija je u stvari "kult moći" koji slavi snagu i moć a ne Zapad kao takav. I u tom smislu "zapadna civilizacija" i nije Zapad. Taj kult je nametnuo uverenje da je Zapad postao sinonim moći pa se otuda i konstruiše izmišljotina zapadna civilizacija, a misli se samo na nekoliko zapadnih zemalja, taj kult podrazumeva i civilizaciju koja sve druge gazi i osvaja.
