Uspon i pad EU projekta (11): Despotija ili demokratija
Među retkim pitanjima u kojima u zemljama EU postoji saglasnost jeste da je evropska integracija obolela od demokratskog deficita i to je njeno hronično, a kako se sve više pokazuje, i neizlečivo oboljenje.
Demokratski deficit je u korenu stvaranja i funkcionisanja evropske integracije. To je jednostavno način rada EU koja je "više prosvećena despotija negoli forma demokratske vlasti". Bazu tog deficita čini način izbora vodećih ljudi EU i principi rada kreiranja odluka koji se temelje na bezimenim stalnim predstavnicima zemalja članica, koji u strukturi Brisela čine Koreper, i lobistima.
U stvari, stvarna vlast u Briselu pripada onima u Koreperu. Oni su ti koji iza zatvorenih vrata i bez bilo kakvih zapisnika dogovaraju, trguju i formulišu odluke i saopštenja koje postaju istorija evropske integracije.
Oni su simbol kolosalnog demokratskog deficita EU. To su ljudi koje niko ne zna, koje niko nikada na bilo kakvim demokratskim izborima nije birao, ali koji su stvarna vlast u EU. To je ta birokratska mašinerija koja vlada evropskom integracijom, a sve drugo je samo propaganda i lažno predstavljanje za javnost.
U takvom sistemu 70 odsto odluka EU se donosi na zatvorenim sednicama "tajnih" 300 radnih grupa koliko ih ima samo Savet EU (savet ministara). Zatim, 15 odsto odluka isključivo kreira i donosi tajnoviti Komitet stalnih predstavnika članica EU (Koreper) i ostalih 15 procenata donosi direktno Savet ministara. Savet EU zaseda iza zatvorenih vrata i s tih sastanaka, izuzev saopštenja, ne postoji zvanična dokumentacija.
Bez diskusije i glasača
Ono što se na tim skupovima razgovara je "no paper", znači ne može biti izloženo javnoj diskusiji i proveri glasača. Članovi nacionalnih delegacija ne mogu čak da sede u istoj sobi gde su sastanci. Postoji sistem zvan "Antići" (po jednom italijanskom diplomati), po kojem dvojica birokrata EU izlaze svakih 20 minuta i informišu nacionalne delegacije o tome šta se priča iza zatvorenih vrata. Ali, i to što oni kažu je no paper i ne može biti zvanično korišćeno kao dokument.
Ta je elita, a samim tim i EU, kako kaže jedan od njenih stručnjaka Mark Leonard, "privatni svet birokrata i diplomata", sve se dešava iza scene. EU je, tvrdi Leonard, "nevidljiva ruka". Prema britanskom autoru Bruni Voterfildu, EU je postala "jedinstvena forma državništva u 21. veku", baziranog na saradnji i trgovini između nacionalnih i elita međunarodnih korporacija koje "potpuno isključuju javnost Evrope".
Među onim što najvernije simbolizuje demokratski deficit je i način izbora vodećih ljudi EU, predsednika EK, komisionara i visokog predstavnika za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost.
Ti se ljudi biraju na način trgovine među najmoćnijim zemljama i to iza zatvorenih vrata, bez svedoka. A oni odlučuju o sudbini miliona ljudi. I svaki put kad se biraju princip ostaje isti, nema promene načina rada i politike. To je toliko daleko od stvarnog života i ljudi koji čine EU o čemu najbolje svedoči i sadašnji predsednik EK Žan-Klod
Junker. Istraživanje javnog mnjenja odmah posle njegovog izbora, koje je obavila agencija Advansd market riserč (Advanced Market Researć), našlo je da samo 8,2 odsto građana EU zna ko je Junker.
Istovremeno, 91,2 odsto građana EU nije moglo da kaže koje su to partije koje su predložile Junkera kao kandidata, drugim rečima, koje su to partije koje su dominantan blok u EP. Uprkos tome što je EU dala preko 60 miliona evra novca tih istih građana za promociju rada EP i izbora lidera EU.
Demokratski deficit je problem od prvog dana evropske integracije. I kako je vreme prolazilo, umesto rešavanja, taj problem je postajao sve veći. Jedini iskorak je napravljen 1979. godine kada je prvi put sastav EP biran na direktnim izborima u zemljama članicama.
Ali, to nije mnogo pomoglo jer su se izabrani predstavnici naroda vrlo brzo uklopili u evropski stil politike iza zatvorenih vrata, korupcije i trgovine političkim i poslovnim interesima. Jedan od generatora demokratskog deficita je sve prošireniji sistem većinskog glasanja pa su neke zemlje članice, tako i njihovi građani prinuđeni da prihvataju zakone i odluke koje su u osnovi protiv njihovih interesa.
I svake godine, na svakom samitu lidera, govori se o demokratsko deficitu i potrebi da se rad EU učini otvorenijim i bliži interesima građana, ali ništa se nije promenilo. Naprotiv, kako kriza nadire i otpor javnosti prema EU raste evropska birokratija uz podršku nacionalnih lidera se sve više udaljuje od realnosti, zatvara i demokratski deficit postaje sve veći i veći.
Demokratski deficit je tako doveo EU u ozbiljan problem legitimiteta. EU donosi odluke, a istovremeno podrška javnosti toj organizaciji nije bila nikada manja. Suštinski problem zaista postaje legitimitet EU. To je dovelo da mnoge zemlje zbog domaće javnosti počinju da donose zakone koji su zvanično u suprotnosti sa Briselom, kao Mađarska na primer. Uz to, zemlje koje su već članice mnogo su otpornije na pritiske Brisela. Briselska birokratija u stvari svoju strogoću može samo da primenjuje na zemljama koje još nisu članice a žele da budu, na njima se Brisel iživljava.
Zaseban parlament
Tačno je da je EP posle Lisabona dobio mnogo veća formalna ovlašćenja, ali nije realno očekivati da EP bude nosilac demokratskog legitimiteta EU. I to je do sada potvrđeno nebrojeno puta. Suština opet vodi ka evru i činjenici da u EU postoje dve grupe, evro zona i ona izvan evra, a u EP su sve zemlje i po definiciji postojanja evra ne postoji jedinstven institucionalni okvir, pa se recimo desi da u EP predsednik ekonomskog i monetarnog komiteta dugo godina bude čovek iz britanske Liberalno-demokratske partije, iz zemlje koja nije u evru.
Bolji život
Mnogi probriselski analitičari tvrde da demokratski deficit ne bi bio veliki problem da EU donosi razvoj i bolji život jer tada niko o tome ne bi vodio računa. Utisak je da je to elementarno nepoznavanje kako ljudska društva funkcionišu. Bez jasne i otvorene infrastrukture i donošenje odluka u kojima učestvuju svi i to uz argumentovano uvažavanja stavova nema ni efikasnog rezultata.
