Uspon i pad EU projekta (7): Lideri smrknutih lica
U briselskoj atmosferi samoobmanjivanja i nerealnosti stiglo je potom i jedno ohrabrenje - Ustavni sud Nemačke je doneo odluku da Sporazum iz Mastrihta nije u suprotnosti sa nemačkim Ustavom što je otvorilo put ka transformaciji EZ u EU.
Od 3. novembra 1993. godine Evropska zajednica je i formalno postala Evropska unija. U saopštenju su lideri EU poručili da "građani Evrope znaju da im je Zajednica donela kraj krvavih ratova, veći nivo razvoja i veliki uticaj.
Oni moraju da shvate da će im Evropska unija pomoći da se nose sa industrijskom i društvenom transformacijom, spoljnim izazovima i nesrećama našeg društva počevši od nezaposlenosti. Ništa, međutim, nije moglo biti dalje od realnosti. U to vreme je nezaposlenost bila najveća još od vremena stvaranja EEZ, a rat je besneo na tlu Evrope, u bivšoj Jugoslaviji.
U takvom ambijentu samoobmanjivanja i javnih laži nasuprot duboke krize formirana je Evropska unija. EU je nastala u strahu od raspada integracije.
Posle mastrihtskog trijumfa i kratkog slavlja evropska politička elita se vratila svojoj staroj praksi trgovini iza scene i međusobnih ucena. Svi stvarni problemi su potiskivani i skoro cela energija moćnih zemalja EU je bila usmerena ka glavnom cilju - jedinstvenoj valuti, ka evru. Uprkos neuspehu prethodnice evra, ERM i tome što je svima bilo jasno da su ekonomske i političke razlike među zemljama članicama suviše duboke da bi jedinstvena valuta mogla da funkcioniše u Madridu je 15. i 16. decembra 1994. odlučeno da se nepovratno ide kao evru.
Proširenje kao lek
Tako je predsednik EK Žak Santer 16. jula 1997. objavio da je odlučeno da pregovori o članstvu počnu sa šest zemalja Poljskom, Mađarskom, Češkom Republikom, Estonijom, Slovenijom i Kiprom. Ostalih pet zemalja koje žele članstvo Bugarska, Latvija, Litvanija, Rumunija i Slovačka nisu navodno ispunile kriterijume iz Kopenhagena. Kada je generalno reč o kriterijumima najbizarniji je primer Nemačke koja se nametala kao glavni policajac i tumač, a ona nije ispunila kriterijume iz Mastrihta za jedinstvenu valutu. Samo su dve zemlje među članicama zone evra ispunjavale kriterijume iz Mastrihta, Finska i Luksemburg. I Nemačka se poslužila trikom, prevarom, a među razlozima je i veliki otpor nemačke javnosti prema evru. Samo su upornost i oholost kancelara Kola spasli taj projekat.
Protesti zbog evra
Od 1. januara 1999. sve valute zemalja EU će nepovratno biti fiksirane prema jedinstvenoj valuti, a od 1. januara 2002. uvodi se evro kao novčanica. Od jula te godine sve nacionalne valute prestaju da važe. Odlučeno je da jedinstvena valuta nosi ime evro, što je bila nemačka ideja, a ne eku (ecu) kako se do tada zvala obračunska jedinica iz koje je i izrastao evro.
Eku je bio naziv za stari francuski zlatni novac i promena imena evropske valute se vidi i kao simbolično razvlašćivanje Francuske i potpune germanizacije EU finansija i ekonomije.
To vreme je pratila serija javnih protesta širom zemalja koje su se opredelile za jedinstvenu valutu, ali lidere EU to uopšte nije bilo briga. Uporno idu dalje. Još jednom se pokazalo šta je jedan od suštinskih problema evropske integracije - politički lideri žive u potpuno nekom drugom svetu koji ne samo da nema velike veze sa ljudima koji su ih birali i njihovim interesima nego ih, kako se pokazalo, nije bilo ni briga šta ti ljudi misle. Mada, prema svedočenju novinara o stvarnom raspoloženju unutar EU najbolje se može suditi po smrknutim i izmorenim licima lidera posle svakog samita.
Nemačka je bila šampion evra, a većina Nemaca bila je protiv jedinstvene valute i odricanja od nemačke marke ili barem da se odloži njeno uvođenje. Čak 82 odsto Nemaca je bilo za odlaganje, ali kancelar Helmut Kol to nije dozvolio, rekao je da mora da bude kako je rečeno. I sve je pod pritiskom Nemačke, koja je tada već izrasla u najmoćniju zemlju EU, bilo podređeno tome, sve druge rasprave su bile pod pritiskom te uzvišene ideje. Kancelara Kola su interesovale samo monetarna unija i evro.
Niz zavera
Posle odluke o uvođenju jedinstvene valute krenulo se u realizaciju druge faze Miteranovog plana da se posle ekonomske unije gradi i politička unija. Počelo se sa pisanjem Ustava Evropske unije. Taj posao je poveren bivšem francuskom predsedniku Žiskaru Destenu koji je svoje namere otkrio još 14. aprila 1997. godine u govoru u Čikagu kada je tada već tajno planirani Ustav EU uporedio sa američkom konvencijom 1787. Drugim rečima, Žiskar nije krio da je reč o političkoj uniji i stvaranju Sjedinjenih država Evrope.
To je bilo i vreme intenzivnih prenosa ovlašćenja sa nacionalnih parlamenata i vlada na Brisel i Evropski savet. U periodu od 1997. do 1999. su načinjeni ključni koraci ka političkoj uniji. Svima je bilo jasno da je reč o tajnom stvaranju političke unije, ali niko nije mogao da kaže kuda to u stvari vodi. Šta je krajnji cilj i gde će se završiti ta naizgled beskonačna dublja integracija. Niko to nije javno objasnio.
Ličilo je na tajni, zaverenički posao. I sve se događa na osnovu zakulisne trgovine lidera, jer ni u jednom dokumentu EEZ/EZ/EU nije zapisano da tako treba da bude. Svi kasniji sporazumi su izvedeni iz osnovnog Sporazuma iz Rima 1957. godine, a u tom dokumentu nije predviđen takav prenos vlasti sa država članica na evropsku birokratiju. Velikom brzinom je rastao broj direktiva EK koje su onda postajale zakoni u zemljama članicama.
SUTRA: Amerika preuzela palicu
Ilegalan posao
Evropska komisija je 1973. izdala 221 direktivu, a 1997. čak 10.549. Vlade država članica vrlo često su lagale javnost da su zakonske inicijative domaće kako bi od javnosti prikrile prenos vlasti na Brisel. To je u stvari bio svojevrstan državni udar i što je suštinski problem sve je to ilegalno mada veoma stvarno. I to se događa kad je većini ljudi koji žive u EU jasno da integracija ne funkcioniše.
